Izreka „Ko pas i mačka” – namenjena životinjama ili čoveku?

Kao pas i mačka – za ovu izreku znamo svi, i najčešće je koristimo kada želimo da opišemo neki izrazito netrepeljiv međuljudski odnos. Međutim, da li se kuce i mace baš toliko ne vole? Ljubitelji životinja bi kazali da je neprijateljstvo između ove dve vrste jedan od najstarijih stereotipa na svetu.

Izreka „Vole se kao pas i mačka” postoji vekovima i svakako nije nastala bez povoda. Većina mačaka „ne miriše” pse preterano, a psi, s druge strane, uživaju u svakoj prilici da jure za bilo čime što beži.

Uprkos „mračnoj” prošlosti, danas sve izgleda dosta drugačije i nije retkost da u domovima u kojima žive obe vrste vladaju sklad, prijateljstvo, ljubav i razumevanje. Mnogi bi kazali da je preokret nastao usled socijalizacije ovih životinja. Drugi pak, koji nisu preterano pristalice savremenog pogleda na ulogu životinja u ljudskom društvu, bi ovakve pojave pripisali lenjosti ovih bića. Kao i ljudi, usled komfora i dostupnosti svega i svačega, od društvenih mreža i onlajn zabava do kućne isporuke hrane i drugih potrepšina, usled svih tih pogodnosti ulenjili su se i postali veliki konformisti sa odsustvom empatije za tuđe nevolje. Po njima ove životinje dobijaju hranu i ostalu udobnost i što bi se jurcale i nepotrebno maltretirale u međusobnom iznurivanju.

U slučaju ove dve životinje na fotografiji, koja jedna drugu ispomažu na zubatom februarskom suncu, može se na stvari gledati i tako, a može i ovako. One žive i negovane su od strane članova domaćinstva Perić u jednom aleksinačkom selu. Niti ova porodica ima preteran konfor, nit’ je lenja, a savremenoj tehnici robuje samo onoliko koliko se mora radi komunikacije. Ne isporučuje im se hrana putem dostave i sami za sebe i ove ljubimce spremaju jelo.

Ali imaju nešto što se ne meri klikovima i novcem. Dušu, poštenje i ljubav prema životinjama. I to ljubimci prepoznaju, pa se i oni tako ponašaju. Žive u međusobnom skladu pa i kada im dođe novo društvo rado ga prihvataju. A i kuća ovih ljudi na kraju ili  na početku sela uvek je otvorena za goste, kako ljude , tako i životinje. Ali ljudi ko ljudi, sa svojim vrlinama i manama, često nečiju dobrotu i poštenje smatraju za slabost, pa kako bi se „otarasili” svojih životinja tako uz put na kraju sela ih bace. One, na sreću, nađu dom u ovom dvorištu.

Ovi ljudi, iako skromnog materijalnog stanja, nikad nisu uskratili gostoprimstvo tim životinjama i one imaju isti tretman kao i one životinje koje neguju u svojoj štali i oboru. Ponekad i bolji. Ovi ljubimci im uzvraćaju svojim međusobnim skladnim životom i čuvanjem domaćinstva od napada divljih životinja. A njih je sve više i sve su bezobraznije, kao da su osetile ljudsku lenjost i njihovu želju za gradskim konforom.

Možda je u ovom neobičnom i punom izozova 21. veku došlo vreme da nešto učimo i od ovakvih životinja, kako bi sebi vratili ljudskost, bez obzira šta pojedinačno pod tim podrazumevamo. U vremenu kada su nam lica ispod maske, a pozdravi pesnicom i laktovima više liče kao borbene aktivnosti  a ne na prijatane susrete, to nam je preko potrebno.

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

three × 2 =