Као пас и мачка – за ову изреку знамо сви, и најчешће је користимо када желимо да опишемо неки изразито нетрeпељив међуљудски однос. Међутим, да ли се куце и маце баш толико не воле? Љубитељи животиња би казали да је непријатељство између ове две врсте један од најстаријих стереотипа на свету.
Изрека „Воле се као пас и мачка” постоји вековима и свакако није настала без повода. Већина мачака „не мирише” псе претерано, а пси, с друге стране, уживају у свакој прилици да јуре за било чиме што бежи.
Упркос „мрачној” прошлости, данас све изгледа доста другачије и није реткост да у домовима у којима живе обе врсте владају склад, пријатељство, љубав и разумевање. Многи би казали да је преокрет настао услед социјализације ових животиња. Други пак, који нису претерано присталице савременог погледа на улогу животиња у људском друштву, би овакве појаве приписали лењости ових бића. Као и људи, услед комфора и доступности свега и свачега, од друштвених мрежа и онлајн забава до кућне испоруке хране и других потрепшина, услед свих тих погодности улењили су се и постали велики конформисти са одсуством емпатије за туђе невоље. По њима ове животиње добијају храну и осталу удобност и што би се јурцале и непотребно малтретирале у међусобном изнуривању.
У случају ове две животиње на фотографији, која једна другу испомажу на зубатом фебруарском сунцу, може се на ствари гледати и тако, а може и овако. Онe живе и неговане су од стране чланова домаћинства Перић у једном алексиначком селу. Нити ова породица има претеран конфор, нит’ је лења, а савременој техници робује само онолико колико се мора ради комуникације. Не испоручује им се храна путем доставе и сами за себе и ове љубимце спремају јело.
Али имају нешто што се не мери кликовима и новцем. Душу, поштење и љубав према животињама. И то љубимци препознају, па се и они тако понашају. Живе у међусобном складу па и када им дође ново друштво радо га прихватају. А и кућа ових људи на крају или на почетку села увек је отворена за госте, како људе , тако и животиње. Али људи ко људи, са својим врлинама и манама, често нечију доброту и поштење сматрају за слабост, па како би се „отарасили” својих животиња тако уз пут на крају села их баце. Оне, на срећу, нађу дом у овом дворишту.
Ови људи, иако скромног материјалног стања, никад нису ускратили гостопримство тим животињама и оне имају исти третман као и оне животиње које негују у својој штали и обору. Понекад и бољи. Ови љубимци им узвраћају својим међусобним складним животом и чувањем домаћинства од напада дивљих животиња. А њих је све више и све су безобразније, као да су осетиле људску лењост и њихову жељу за градским конфором.
Можда је у овом необичном и пуном изозова 21. веку дошло време да нешто учимо и од оваквих животиња, како би себи вратили људскост, без обзира шта појединачно под тим подразумевамо. У времену када су нам лица испод маске, а поздрави песницом и лактовима више личе као борбене активности а не на пријатане сусрете, то нам је преко потребно.