Naš novinar i urednik Ninoslav Miljković se novembra prošle godine, nakon tri decenije, ponovo našao na Gazimestanu sa novinarskom ekipom koja je tada boravila u poseti tamošnjim kolegama.
Reportaža koja je tom prilikom nastala objavljena je u „Novostima juga”, a zbog ograničenog tiraža ovog lista „Alpress” je odlučio da je objavi i na stranicama svog portala.
(Izvor naslovne fotografije: Wikipedia.)
Srednjovekovni junaci pod video–nadzorom
Veliki je izazov početi priču o Gazimestanu, gde su se sukobile dve vojske – srpska i turska, dva sveta, dve religije, dve kulture, odnosno dve „planete”. Reći nešto novo, a što nije već napisano? Teško. Ono što je jedinstveno, to su susreti sa ljudima. Njihove priče i osećanja su neponovljivi. Ali muke i dileme kao da su večne. Sa istim problemima se susreću, samo u drugim okolnostima, već generacije Srba, a na neki način i njihove komšije Albanci i ostali.
Ko gubi, a ko dobija na Kosovu, kao da još uvek traje ta bitka na Gazimestanu. Dok ulazimo u ograđen prostor oko spomen-obeležja Kosovskoj bici, koga čuva kosovska policija, dobijamo ljubazno upozorenja od policajca da ne kačimo nikave parole i obeležja, kako reče – „snimaju 40 kamere” i oni u Prištini pomno prate šta se dešava. I još dodade, „dođu, slikaju se sa nekim napisima i sami ne znajući šta oni znače”. Nije objasnio da li se radi o Srbima ili Albancima, ili jedni i drugi to praktikuju.
Vidimo mi da je to naš čovek. Jedan detalj na zaštitnoj maski ga odaje da je navijač popularnog beogradskog kluba. Razumeli smo kakve su okolnosti i ništa Srbima ne bi pomoglo nekakvo „junačenje” sa isticanjem srpske zastave ili neki drugi postupci, čija bi jedina svrha bila naša promocija na fejsbuk strani. Mi ćemo otići, a oni ostaju. Fora je u tome da im mi češće dolazimo i tako im dajemo snagu za njihov opstanak na tom prostoru. Zato naš razgovor usmeravamo na obične životne teme, bez političke konotacije.
To je bitno sada, kao što je bilo bitno i pre tri decenije. Kada je obeležavana 600. godišnjica Bitke na Kosovu, vraćajući se iz Štrpca, svratio sam i na Gazimestan. Tada sam za „Borske novosti” napisao reportažu koju sam započeo razvovorom sa jednim starijim starosedeocem iz obližnjeg sela. Otvorila se duša tog vrednog seljaka, čiji preci vekovima unazad obrađuju kosovske oranice, i sam se našavši u čudu kada se reka ljudi, preko milion, tog juna 1989. godine slila na Gazimestan.
„Da sam juče umro, ne bih znao da se na jednom mestu može okupiti ovoliko Srba i drugih ljudi. Mislio sam da smo se kao narod izgubili.” Razgovor smo završili njegovom porukom: „Ne možete ni da pretpostavite šta ovo za mene znači. Nikada ranije, dok sam ovde doživljavao sve i svašta, nisam ni pomišljao da će se ovoliko ljudi zainteresovati za Kosovo. Sada sam opet počeo da osećam koliko ovde pripadam i da mi je ovde mesto.”
Da li smo se u međuvremenu u vrtlogu svetskih cunamija izgubili i zaboravili na ovo mesto po kojem je narod stvorio legendu, kult i mit koji su ga održali kroz vekove, tlačenja, ugnjetavanja i istrebljivanja. Možda, jer nas je sve manje na tim prostorima. Neki su proterani, drugi primorani da rasprodaju imovinu, a neki su u potrazi za boljim životom napustili „svetu srpsku zemlju”.
Ali veliki broj naših sunarodnika još uvek pokušava da opstane na svojim vekovnim ognjištima. I dok svetske sile vagaju, a političari se nadmudruju, našem narodu je i sada, kao i pre trideset godina, bitno da im dođemo u goste, da nas vide, da znaju da nisu zaboravljeni. Ljudski je to i nije upereno protiv drugih naroda, osim ako oni žele isključivo pravo da samo oni žive na tim prostorima.
Sve je na ovim prostorima nejasno, nesigurno, pomešana su osećanja i realnost. Pa i priča o tome ko je pobedio a ko je izgubio na Gazimestanu. Za jednog od naših domaćina, istoričara Aleksandra Gudžića, rođenog u Prištini pre 35 godina, nema dileme. On smatra da, iako neki kasniji izvori kažu da je boj na Kosovu ostao nerešen, gubitnik je poznat.
− Ipak, na Kosovu je izginula cela jedna generacija, svi ratnici na koje je vladar mogao da računa.Taktičkigledano, možda su Srbi i dobili bitku. Međutim, vremenom se pokazalo da je to ipak bila pobeda ekonomski i brojno snažnijeg protivnika, a slom srpske strane koja je sve stavila na kocku da bi samo za kratko zaustavila, odnosno usporila napredovanje osvajača. A posledice bitke na Kosovu, kako bliže tako i dalje, bile su porazne za Srbe i Srbiju. Zemljom su haraliTurci. U takvoj situaciji, Lazareva udovica i naslednica Milica, bila je primorana da prihvati vazalni odnos prema Turcima, i da svoju najmlađu ćerku Oliveru, koja tada jedva da je imala četrnaest ili petnaest godina, uda za sultana Bajazita, istorijskog ubicu kneza Lazara – objašnjava Gudžić.
Ove reči našeg sagovornika kao da potvrđuje i završna rečenica u opisu bitke izložene na spomeniku. „Posledica Kosovske bitke bila je ta što je srpski narod izgubio svoju nezavisnost. A propast Srbije na Kosovu ubrzalo je propast i ostalih balkanskih država. U Kosovskom boju poginula su oba državna poglavara: turski sultan Murat i srpski Knez Lazar”. Istorija će reći da li su Srbi, opet 1999. godine opet stavili sve na „kocku” suprotstavivši se takvoj velikoj sili, koja se ovog puta samo nije zvala carevina.
Iako je nekadašnji memorijalni kompleks Gazimestan sada „narušen” određenim građevinama, ipak uzvišenjem i dalje dominira spomenik kosovskim junacima, u obliku srednjovekovne kule, podignut 1953. godine, po projektu čuvenog arhitekte Aleksandra Deroka.
Na ovom zdanju i dalje stoje reči Kneza Lazara o pozivu Srbima da dođu na boj. To je istorija. Danas ih možda treba aktuelizovati: „Ko je Srbin i srpskog roda trebao bi da poseti ovo mesto”, jer je to značajno za očuvanje našeg nasleđa i za jačanje želje kod naših ljudi za opstanak na ovom prostoru. U suprotnom, Gazimestan će biti kosovsko nasleđe, a spomenik nisu podigli Srbi, već građani. To nam se već dešava na prostorima bivše države, kada nam objašnjavaju da su svetinje koje su sagrađene uz pomoć Srba, građene prilozima naroda, neimenovanih građana.
Ninoslav Miljković
Tekst objavljen u dodatku “KiM Odjek” – Novosti juga br.70-71 (novembar-decembar 2020.)