Из новинарске бележнице: Запис са Газиместана

Наш новинар и уредник Нинослав Миљковић се новембра прошле године, након три деценије, поново нашао на Газиместану са новинарском екипом која је тада боравила у посети тамошњим колегама.

Репортажа која је том приликом настала објављена је у „Новостима југа”, а због ограниченог тиража овог листа „Алпресс” је одлучио да је објави и на страницама свог портала.

(Извор насловне фотографије: Wikipedia.)


Средњовековни јунаци под видеонадзором

 Велики је изазов почети причу о Газиместану, где су се сукобиле две војске – српска и турска, два света, две религије, две културе, односно две „планете”. Рећи нешто ново, а што није већ написано? Тешко. Оно што је јединствено, то су сусрети са људима. Њихове приче и осећања су непоновљиви. Али муке и дилеме као да су вечне. Са истим проблемима се сусрећу, само у другим околностима, већ генерације Срба, а на неки начин и њихове комшије Албанци и остали.

Ко губи, а ко добија на Косову, као да још увек траје та битка на Газиместану. Док улазимо у ограђен простор око спомен-обележја Косовској бици, кога чува косовска полиција, добијамо љубазно упозорења од полицајца да не качимо никаве пароле и обележја, како рече – „снимају 40 камере” и они у Приштини помно прате шта се дешава. И још додаде, „дођу, сликају се са неким написима и сами не знајући шта они значе”. Није објаснио да ли се ради о Србима или Албанцима, или једни и други то практикују.

Видимо ми да је то наш човек. Један детаљ на заштитној маски га одаје да је навијач популарног београдског клуба. Разумели смо какве су околности и ништа Србима не би помогло некакво „јуначење” са истицањем српске заставе или неки други поступци, чија би једина сврха била наша промоција на фејсбук страни. Ми ћемо отићи, а они остају. Фора је у томе да им ми чешће долазимо и тако им дајемо снагу за њихов опстанак на том простору. Зато наш разговор усмеравамо на обичне животне теме, без политичке конотације.

То је битно сада, као што је било битно и пре три деценије. Када је обележавана 600. годишњица Битке на Косову, враћајући се из Штрпца, свратио сам и на Газиместан. Тада сам за „Борске новости” написао репортажу коју сам започео развовором са једним старијим староседеоцем из оближњег села. Отворила се душа тог вредног сељака, чији преци вековима уназад обрађују косовске оранице, и сам се нашавши у чуду када се река људи, преко милион, тог јуна 1989. године слила на Газиместан.

„Да сам јуче умро, не бих знао да се на једном месту може окупити оволико Срба и других људи. Мислио сам да смо се као народ изгубили. Разговор смо завршили његовом поруком: „Не можете ни да претпоставите шта ово за мене значи. Никада раније, док сам овде доживљавао све и свашта, нисам ни помишљао да ће се оволико људи заинтересовати за Косово. Сада сам опет почео да осећам колико овде припадам и да ми је овде место.”

Да ли смо се у међувремену у вртлогу светских цунамија изгубили и заборавили на ово место по којем је народ створио легенду, култ и мит који су га одржали кроз векове, тлачења, угњетавања и истребљивања. Можда, јер нас је све мање на тим просторима. Неки су протерани, други приморани да распродају имовину, а неки су у потрази за бољим животом напустили „свету српску земљу”.

Али велики број наших сународника још увек покушава да опстане на својим вековним огњиштима. И док светске силе вагају, а политичари се надмудрују, нашем народу је и сада, као и пре тридесет година, битно да им дођемо у госте, да нас виде, да знају да нису заборављени. Људски је то и није уперено против других народа, осим ако они желе искључиво право да само они живе на тим просторима.

Све је на овим просторима нејасно, несигурно, помешана су осећања и реалност. Па и прича о томе ко је победио а ко је изгубио на Газиместану. За једног од наших домаћина, историчара Александра Гуџића, рођеног у Приштини пре 35 година, нема дилеме. Он сматра да, иако неки каснији извори кажу да је бој на Косову остао нерешен, губитник је познат.

− Ипак, на Косову је изгинула цела једна генерација, сви ратници на које је владар могао да рачуна.Тактичкигледано, можда су Срби и добили битку. Међутим, временом се показало да је то ипак била победа економски и бројно снажнијег противника, а слом српске стране која је све ставила на коцку да би само за кратко зауставила, односно успорила напредовање освајача. А последице битке на Косову, како ближе тако и даље, биле су поразне за Србе и Србију. Земљом су харалиТурци. У таквој ситуацији, Лазарева удовица и наследница Милица, била је приморана да прихвати вазални однос према Турцима, и да своју најмлађу ћерку Оливеру, која тада једва да је имала четрнаест или петнаест година, уда за султана Бајазита, историјског убицу кнеза Лазара – објашњава Гуџић.

Ове речи нашег саговорника као да потврђује и завршна реченица у опису битке изложене на споменику. „Последица Косовске битке била је та што је српски народ изгубио своју независност. А пропаст Србије на Косову убрзало је пропаст и осталих балканских држава. У Косовском боју погинула су оба државна поглавара: турски султан Мурат и српски Кнез Лазар”. Историја ће рећи да ли су Срби, опет 1999. године опет ставили све на „коцку” супротставивши се таквој великој сили, која се овог пута само није звала царевина.

Муратово турбе

Иако је некадашњи меморијални комплекс Газиместан сада „нарушен” одређеним грађевинама, ипак узвишењем и даље доминира споменик косовским јунацима, у облику средњовековне куле, подигнут 1953. године, по пројекту чувеног архитекте Александра Дерока.

На овом здању и даље стоје  речи Кнеза Лазара о позиву Србима да дођу на бој. То је историја. Данас их можда треба актуелизовати: „Ко је Србин и српског рода требао би да посети ово место”, јер је то значајно за очување нашег наслеђа и за јачање жеље код наших људи за опстанак на овом простору. У супротном,  Газиместан ће бити косовско наслеђе, а споменик нису подигли Срби, већ грађани. То нам се већ дешава на просторима бивше државе, када нам објашњавају да су светиње које су саграђене уз помоћ Срба, грађене прилозима народа, неименованих грађана.

Нинослав Миљковић


Текст објављен у додатку “КиМ Одјек” – Новости југа бр.70-71 (новембар-децембар 2020.)

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

18 + eight =