Dr Miodrag Lazić

Ин мемориам: Др Миодраг Лазић, херој у рату, херој у миру

Једна од жртава вируса короне је и чувени српски хирург др Миодраг Лазић. Овај нишки доктор се у свом животу и послу истицао знањем и храброшћу и због несебичне помоћи српском народу остаће упамћен као доктор херој и у рату и у миру. Ми смо контактирали неколико колега које су имале част да га познају и да о њему пишу. И сви они су са пуно хвале и огромним поштовањем говорили о докторовом раду и животу. Од тих одговора одлучили смо се за напис колеге из Ниша у коме се виде животна искушења, храброст и „страдање” српског хирурга који је деценијама био и остао уз свој народ.


„Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно. 

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Последња ми је жеља да ме испратите песмом „Марш на Дрину”.

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа”

Ово је опроштајно писмо које је за собом оставио др Миодраг Лазић, ратни хирург, херој српског рода, који је 14. априла у зору у 65. години преминуо у Нишу од вируса корона. Ожалостио је све оне чије животе је спашавао као мирнодопски и ратни хирург, али и многе који су за њега и његово дело чули. О њему је РТВ Републике Српске снимила получасовни документарни филм „Дневник ратног хирурга”, а под истим насловом Српска новинска агенција СРНА издала је 1996. године Лазићеву књигу „Дневник ратног хирурга”.

Са др Лазом сам се упознао почетком августа 1991. године у Книну, где је као добровољац кренуо у своју хуманитарну епопеју ратног хирурга преко ратних болница у Двору на Уни, Глини и Костајници у којима је био нешто више од годину дана. На кратко се вратио у Ниш, али свестан да борцима у у Крајини и Босни недостају лекари, посебно хирурзи, враћа се опет на прве линије фронта. Прво на кратко у ратну болницу у Мркоњић граду, затим у болницу „Коран” на Палама, да би на крају најдуже времена спашавао животе рањеника у болници „Жица” на сарајевском Блажују, где је провео готово четири године. Био је на првим линијама тешких борби за пробој такозваног „коридора живота”.

Када је једном приликом са Илиџе према Соколцу, на путу ка Нишу, како би само на пар дана обишао породицу, „голфом” пролазио веома ризичним подручјем које је било у домашају Алијиних снајпериста, снајперски метак пробио је бочно стакло крај његове главе, а олово се заденуло у завијутак његове вунене капе и није га повредило.

„Ма неће мене метак мој Додере, али поштено да ти кажем и не треба ми”, шалио се са мном док сам са њим радио интервју у редакцији „Народних новина”. Причао ми је да већ има доста исписаних страница ратног дневника и пристао да ми их уступи за објављивање, уз доста врло драматичних фотографија. У међувремену ми је слао нове странице. Памтим да ми је говорио да је често међу рањеницима имао и Муслимане и Хрвате, спашавајући им животе. Када се један од њих, после успешне вишесатне операције, пробудио током јутарње визите, хвалио се доктору Лази како једва чека да се врати на фронт међу ратне другове, а да га је „командант Алија већ три пута одликовао за храброст”!?…Тврдо се препао када је чуо у чијој је болници. Али онда му је Лаза обећао да ће га без обзира на Алију, поштено лекарски „ремонтовати” и тако је и било…

Код њега у болницу свраћали су француски легионари са сарајевског аеродрома и нудили му да после рата ради за њих, а да у уговору сам упише цифру. Знали су да је на свету тешко наћи хирурга са преко 3.500 рањеника које је збринуо и спашавао. „Легионари никада нису свраћали у моју болницу „празних руку”, већ су ми дискретно доносили санитетски материјал, понешто од хируршких инструмената, лекове”, говорио ми је Лаза.

Већ је поноћ док пишем ове редове листајући ратни дневник мог друга и пријатеља др Лазе којег више нема. Најежила ме сцена коју видех на ТВ како више стотина „коронаша” у импровизованој болници у Спортској хали „Чаир” уз „Марш на Дрину” одаје почаст великом човеку, хирургу, хероју др Лазићу.

„Десетак дана радим дан и ноћ. Спавам кад могу, у три – четири ујутру, у подне, у шест по подне, у девет, када имам времена. А никада дуже од сата. Има дана када оперишем без престанка, по цели дан. Заспим на операцији. Спавам десетак минута… Буквално из мртвих враћам рањеног борца Васу Јеремића. Нисам му дао да ми умре на рукама. Масирао сам му срце, поломио ребра масирајући – ништа! Онда у очајању отварам грудни кош, узимам му срце у руке и масирао га, голим рукама, док срце није прорадило. Срце на длану – дословно! Васа је преживео. Али, нема много времена за предах. Доводе ми двоје деце тешко рањене у груди. Мали Иван има 12, а сестра Милица 10 година. Унезверено резонујем да ћу док једно оперишем, друго засигурно умрети. И одлучујем да жртвујем Ивана, јер живео је две године више од сестре. Такве одлуке прогањале су ме дуго после рата”, написао је поред осталог др Лаза у свом ратном дневнику.

Одликовање Орден Светог Саве примио си на своје херојске груди из руку тада још живог свеца Патријарха Павла. И тиме се нарочито поносио.

Придружио му се нешто касније и Орден крста милосрђа из руку председника РС Милорада Додика. У свом Нишу добио си највише градско признање Октобарску награду. Са Српске Илиџе јуче су поручили да ће једна улица у Српском Сарајеву носити твоје велико име. А Ниш би свакако могао да ти се одужи и посебним спомен-обележјем, можда баш испред улаза у Клинички центар или неком другом месту у граду.

Почивај добри мој друже и велики човече горе међу анђелима где те испраћамо уз „Марш на Дрину”.

Милорад Додеровић 

 

2 коментара

  1. Najmanje sto se moze sada uraditi, je dati Niskoj bolnici ime Dr.Miodrag Lazarevic, a kad ovo prodje ocekujem da se i ime neke velike ulice u BG da u spomen na ovog covjeka i heroja.
    Mi boljih nemamo !

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nine + 13 =