Među gostima ovogodišnjeg Sabora frulaša u Ražnju našla se i Nataša Mladenović Ribić, kustos, etnolog, antropolog iz centra za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu. Ona nam je govorila koliko je frula bitna za naš narod, za naš identitet, koliko je ona nematerijalno dobro srpskog naroda, odnosno ne sama frula već način na koji se ona svira.
Još 2012. godine kada je vršen upis prvih elemenata u nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, frulaška praksa u Srbiji je jedan od elemenata koji je tada prijavljen i upisan.
− To je praksa koja je tada registrovana na teritoriji cele Srbije u više mesta, da tako kažem i ono što je najvažnije, u stvari, jeste ta živa praksa koja se u lokalnim zajednicama dešava, neguje i druga, još važnija stvar jeste da postoje i mlade generacije koje tu tradiciju nastavljaju − kaže Nataša Mladenović Ribić.
Kako pojašnjava Nataša, kod nematerijalnog kulturnog nasleđa su bitne tradicije koje su prenošenjem s kolena na koleno i danas sačuvane u našem narodu i ono što je važno kod nematerijalnog kulturnog nasleđa jeste da sami nosioci nasleđa, u ovom slučaju frulaši i frulašice, imaju važan odnos prema tom nasleđu i da je ono za njih važno, za njihov identitet.
Međutim, sa uticajem vremena i smena generacija dolazi do delimične promene tog nematerijalnog nasleđa i sa time se Nataša Mladenović Ribić slaže.
− Definitivno, svako nematerijalno kulturno nasleđe, onako kako je koncipirano UNESKO-vim konceptom, je u stvari živo nasleđe i svaka nova generacija donosi nešto svoje, neki svoj pečat tom nasleđu, ali ono što je važno jeste da postoji taj kontinuitet i da je funkcija u principu ista − dodaje Nataša.
Ipak, frula se i dalje svira. Sviraju se i tradicionalne melodije, a sviraju se i melodije komponovane u tradicionalnom maniru, ali ta veština sviranja je nešto što se i dalje prenosi, što je važno da opstane.