Фрула ‒ нематеријално добро српског народа

Међу гостима овогодишњег Сабора фрулаша у Ражњу нашла се и Наташа Младеновић Рибић, кустос, етнолог, антрополог из центра за нематеријално културно наслеђе Србије при Eтнографском музеју у Београду. Она нам је говорила колико је фрула битна за наш народ, за наш идентитет, колико је она нематеријално добро српског народа, односно не сама фрула већ начин на који се она свира.

Још 2012. године када је вршен упис првих елемената у национални регистар нематеријалног културног наслеђа, фрулашка пракса у Србији је један од елемената који је тада пријављен и уписан.

− Tо је пракса која је тада регистрована на територији целе Србије у више места, да тако кажем и оно што је најважније, у ствари, јесте та жива пракса која се у локалним заједницама дешава, негује и друга, још важнија ствар јесте да постоје и младе генерације које ту традицију настављају − каже Наташа Младеновић Рибић.

Како појашњава Наташа, код нематеријалног културног наслеђа су битне традиције које су преношењем с колена на колено и данас сачуване у нашем народу и оно што је важно код нематеријалног културног наслеђа јесте да сами носиоци наслеђа, у овом случају фрулаши и фрулашице, имају важан однос према том наслеђу и да је оно за њих важно, за њихов идентитет.

Међутим, са утицајем времена и смена генерација долази до делимичне промене тог нематеријалног наслеђа и са тиме се Наташа Младеновић Рибић слаже.

− Дефинитивно, свако нематеријално културно наслеђе, онако како је конципирано УНЕСКО-вим концептом, је у ствари живо наслеђе и свака нова генерација доноси нешто своје, неки свој печат том наслеђу, али оно што је важно јесте да постоји тај континуитет и да је функција у принципу иста − додаје Наташа.

Ипак, фрула се и даље свира. Свирају се и традиционалне мелодије, а свирају се и мелодије компоноване у традиционалном маниру, али та вештина свирања је нешто што се и даље преноси, што је важно да опстане.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

five + 9 =