Алексиначка разгледница: Тоске варошки чистач из главне улице

Главна улица у српској варошици била је и остала централно место економских, друштвених и осталих дешавања у месту, па и у општини. Више нема чувених корзоа, али зато има шетачких тура до кафића и продавница и пријатељских сусретања. Зато је битно баш у тој улици имати радњу или продавницу, кафић и бити виђен у њој. Таква је и главна алексиначка улица.

Иако се временом мењала, она је и даље стециште чаршијских дешавања и неозабилазни простор за све који се нађу у граду. Сада је поплочана и пре неку годину преуређена. За неке много боље изгледа, а има и оних којима још увек недостаје дрворед липа. Са новом улицом нису нестале наше старе навике. Једна од њих је бацање смећа ван постављених канти, пљувања по мермеру, а у новије време може се видети и понека одложена маска. У јутарњим сатима са нашим лошим навикама се боре уличини чистачи.

Међу њима једног јутра се нашао и позната градска „фаца“ Марко Тосковић-Тоске, који је увек спреман да започне разговор о многим темама. Овог пута тема је била његово  ангажовање као комуналца. Тоске каже да се као прималац социјалне помоћи често пријављује, колико прописи дозвољавају, да ради у градској чистоћи и за то добија одговарајућу надокнаду. Како нам је казао, волео би да се запосли у „Комуналним услугама“.

Претражујући на интернету о варошким чистачима нађосмо податак да је Сомбор још давне 1749. године Статутом слободног и краљевског града чланом 27. предвидео да изабрана власт „мора да настоји и да се труди да улице града буду чисте и добро одржаване”. Градски прописи су врло стриктно уредили одржавање чистоће испред приватних кућа, па је сваки власник морао већ у рано јутро, без обзира на годишње доба или временске прилике, да очисти и уреди простор испред своје куће. У супротном, изрицане су казне које нису биле само симболичне. Осамдесетих година 19. века овај град је донео и свој засебан Правилник о чистоћи, којим је ангажовао неколико плаћених људи који су чистили најпрометнија места у граду. Обично су то биле жене, које нису имале статус стално плаћених радника при градској управи, већ је њихов посао уговаран на одређено време.

Чистоћа улица одржавана је великом метлама коровачама, које су добро чистиле, али су, истовремено, на прашњавој подлози сомборских улица дизале и велику прашину.

Сада више нема прашњавих улица, али су неке наше „лоше” навике преживеле сву технологију и прописе. Да ли су за такве навике и сада лек строжији прописи и казне питање је за општинске челнике. На нама је да мењамо наш однос према јавном простору, како би он био чистији и лепши. Варошки чистачи нису свемогући, па и довитљиви Тоске коме је пре објављивања овог текста истекло радно ангажовање.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

4 × two =