Radosna vest iz Carigrada (VII)

Incident kod Čukur česme 1862. godine, kada su turski vojnici ubili srpskog dečaka i bombardovanje koje je nakon toga usledilo, bili su povod da se u rešavanje srpsko-turskog sukoba uključi i „međunarodna zajednica“. Na međunarodnoj konferenciji velikih sila održanoj u Kanlidži doneta je odluka da se sruše turska utvrđenja Soko i Užice, što je bilo samo delimično rešenje problema. Srpskoj diplomatiji u narednih pet godina najvažniji cilj je bio da se turska vojska u potpunosti istera iz Srbije. Pet godina kasnije Srbija dobija radosne vesti iz Carigrada, a čast da ih saopšti dobija tatarin Rista Prendić.

U oktobru 1866. godine knez Mihailo upućuje pismo velikom veziru Mehmed Ruždi-paši, u kome ga moli da posreduje kod sultana Abdul-Azisa u pogledu povlačenja turske vojske iz preostalih utvrđenja u Srbiji, obrazlažući to činjenicom da su utvrđenja zastarela i da ne mogu odoleti savremenoj vojnoj tehnici, a da su Srbi lojani građani Turskog carstva i da su u stanju braniti spoljne granice Turske, pa nije potrebno zadržavanje turske vojske u Srbiji. Sa sadržajem ovog pisma upoznat je i Ali-paša, tadašnji ministar spoljnih poslova kome se dopao razložan i uljudni ton Mihailovog pisma.

Početkom 1867. godine došlo je do promene u vrhu turske države, pa umesto Mehmed Ruždi-paše na mesto velikog vezira dolazi Ali-paša. S obzirom da je Ali-paša bio poreklom iz sela Drenovca kraj Paraćina, a Prendić je odrastao u Jagodini, veliki vezir i tatarin imali su bliske, prijateljske odnose. Došavši na mesto velikog vezira, Ali-paša je uspeo da uskladi stavove sultana, turskog Saveta ministara, međunarodne zajednice i napisao je pismo knezu Mihailu u kome se navodi da je doneta odluka o predaji tvrđava i povlačenju turske vojske.

Pismo je u Carigradu predato Risti Prendiću, koji je odmah pohitao da knezu saopšti radosnu vest. Rista je, što zbog zimskog vremena, što zbog mogućnosti napada od strane nezadovoljnika novom turskom politikom prema Srbiji, odlučio da od Jedrena, umesto ka zapadu, krene na sever, prema Ruščuku (današnji bugarski grad Ruse), onda uzvodno Dunavom za Beograd, gde je stigao 4. marta. Kako je izgledao susret kneza Mihaila i tatarina Riste ilustruje priča zabeležena po njegovom povratku iz Carigrada:

Kada je ušao u knežev dvor 4. marta 1867. godine, u jednom izuzetnom psihičkom stanju, još od samih ulaznih vrata, pun snega po odelu, sa dugim i vlažnim od snega brkovima, ne skidajući preko fesa zavezanu šarenu vunenu maramu, skoro izbezumljeno, tatar-Rista je uzviknuo:

– Di je knjaz? Davajte mi knjaza, iskam da mu kažem, iskam da mu nešto golemo dam!

Zatim je odjednom zanemeo i pogledom unezverenim lutao je po odaji, koja je u knez – Mihailovom dvoru služila kao čekaonica. Saznavši da je stigao iz Carigrada tatar-Rista, tri kneževa momka hitro su ušla u čekaonicu u kojoj je čekao kneza. Povrativši se malo, tatar-Rista je viknuo momcima:

– Ljudi, bre ljudi, davajte mi knjaza, samo brgo mi go davajte!

Ne shvatajući šta se s njim zbiva, kneževi momci su odmah dozvali kneževog domoupravitelja Anastasa Jovanovića, da on vidi šta se to zbiva sa tatar-Ristom. Kada je Anastas ušao u dvorsku čekaonicu tatar-Rista je stajao nasred sobe. Videvši ga psihički skoro izbezumljenog, Anastas mu je lagano prišao, uhvatio ga za obe ruke, ali se neustrašivi tatarin nije dao, već se snažno opirao. Anastas je hteo da uvede tatar-Ristu u susednu dvorsku sobu i da ga položi na minderluk, radi odmora i stišavanja i da pozove lekara. Blagim glasom, Anastas mu je tada rekao:

– Ajde tatarine, malko da si legneš, samo malko, kolko da si odmoriš, pa ćemo posle da si zborimo.

Tada se tatar-Rista na njega skoro prodrao:

– More, gospon-Nastase, kako si leganje tražiš od mene. Davaj mi knjaza, iskam kod knjaza. Tuj, eto tuj ima za njega kodža nešto golemo.

Zatim je svojom desnom šakom udarao snažno po velikoj kožnoj torbi, koja mu je još uvek visila o levom ramenu.

– Toj, što si imam tuj, iskam samo na knjaza lično da si davam i na nikoga više.

Zatim ga je glas ponovo izdao. On je prestao na momenat da govori, ali u sebi je imao toliko još moći i svojom rukom je udarao po torbi u kojoj je bilo Ali-pašino pismo, koje je trebalo lično knezu Mihailu da preda…

Anastas Jovanović je tada viknuo kneževim momcima:

– Brgo si momci, brgo po Paceka (ličnog lekara kneza Mihaila). Čovek si je od nešto skrenuo sas pamet. Čovek si mre, pred naše si oči a mi mu ništa ne pomagamo, ama ič mu ne pomagamo.

Zatim je sa stola Anastas zgrabio jednu pljosnatu staklenu bocu, u kojoj je stajala voda i porpskao je tatar-Ristu, da bi ga osvežio i povratio. Kad se tatar-Rista malo pribrao i shvatio reči koje je Anastas izgovorio kneževim momcima, jakim i strogim glasom reče:

– Nastase, more kakav si Pacek, ič mi ne treba. Knjaza mi, Nastase, davaj, samo knjaza i to brgo, jer kodža si vreme odmica i zato si iskam knjaza.

Kada se tatar-Rista malo primirio, onda ga je Anastas laganim glasom upitao, kakvu to poruku knezu donosi od sultana, kad je tako sav zbunjen.

– More, Nastase, sultan nam dava ključevi od Beograd i od drugi gradovi. Eto, tuj si je pismeno sočinenije od sultana za našega knjaza.

Saznavši da je Rista pristigao, knez Mihailo hitro je reagovao, viknuvši snažnim glasom:

– Gde je taj đavolski tatarin? Dajte mi ga brzo ovamo. Danima ga grozničavo očekujem.

Izašavši pred kneza, tatar-Rista se duboko poklonio i uz pomoć prisutnih brzo je otkopčao svoju veliku kožnu kurirsku torbu iz koje je izvadio poštu. Stojeći na vratima svoje radne sobe, knez Mihailo je nervozno skidao pergamentni omot. Kada je na brzinu pročitao Ali-pašino pismo, preletajući svojim pogledom preko redova, uzbuđen i nasmejan, sa crvenilom koje je prelazilo preko njegovog uvek bledog lica, uzviknuo je:

– Mašala, mašala, tatarine, dobar čast ima da ti padne, samo kad uzmem ključeve od grada u svoje ruke!  

Tatar-Rista, odmah nakon prijema kod kneza, pao je od iscrpljnosti. Povratio se, kako je zabeleženo, pošto su ga istrljali konjakom, a onda je sledećih trideset sati proveo spavajući, pokriven kukuruznim brašnom. Za to vreme ništa nije jeo, osim jednog rovitog jajeta i ništa nije pio, osim jednog fildžana čaja. Rista Prendić je tada imao skoro sedamdeset godina.

aleksinac3Objavljen medijski sadražaj je deo projekta „Prošlost za pamćenje-biznis za sadašnjost“, koji je sufinansiran putem konkursa od strane Opštine Aleksinac. Sadržaji izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

20 − 10 =