Искуства др Бранковића, једног од алексиначких лекара у ковид болници

Два доктора из Алексинца анестезиолози др Драган Бранковић и др Младен Стојановић су претходних четрдесетак дана били део тимова који су бринули о најтежим пацијентима смештеним у ковид болницу Клиничког центра Ниш. Њихова искуства, како медицинска тако и људска, указују колико је вирус корона опасан и једна непознаница са којом није било лако да се медицина бори.

О условима рада, о емотивним стањима након изгубљеног или спашеног живота пацијената разговарали смо са др Бранковићем. Овај алексиначки анестезиолог каже да су се он и његове колеге срели са специфичном болешћу без искустава у њеном лечењу.

– Ја сам позван од стране професора Јанковића отприлике крајем марта, тако да сам 31. марта први пут ступио на дужност у Клинички центар у Нишу, на испомоћ. То је отприлике био тренутак када је највише било тешких болесника, мислим на болеснике који су на респираторима. То је био најтежи период који је трајао 15-20 дана. После тога је полако почело да долази до смиривања ситуације и смањења прилива нових болесника.

Доктор Бранковић након одстрањивања заштитне опреме

Шта никада нећете заборавити када је у питању рад са тим пацијентима и шта би сте волели да што пре заборавите?

– Анестезиолози су радили са најтежим болесницима, буквално најтежим. То су болесници који у принципу сигурно не би преживели да није било анестезиолога и да није било респиратора. То су болесници код којих лечење пре тога, значи амбулантно и лечење на Клиници за пулмологију, није дало никакве резултате и код којих би дошло сигурно до смртног исхода. Е, онда смо ми били ту да евентуално дамо још неку шансу за лечење и за било какву помоћ. Много је ту тешких тренутака било. Било је доста старих људи, али и доста младих. Тако да је сваки пацијент прича за себе. Нажалост, овај вирус је веома опасан и агресиван, са великом смртношћу. Генерално гледано у целом свету, не само код нас, је непознаница, нема неких сазнања о том вирусу и дан-данас. Тек се сада неки радови завршавају који ће нам дати смернице за неко даље лечење ако поново дође до експанзије овог вируса. У сваком случају било је много тешких тренутака, младих људи, на жалост, преминулих. Не бих могао да издвојим ни један посебан случај, сваки пацијент је прича за себе и сви су људи, тако да у сваком случају било је тешко.

Да ли хоћете да кажете да сте морали око сваког пацијента посебно да доносите одлуке?

– Што се тиче лечења, ми смо имали потпуно јасне препоруке за лечење од стране Министарства здравља. Оне су опет донесене на основу искустава лекара из Кине који су се први сусрели са том епидемијом, искуствима лекара из Италије и још неких европских земаља. Значи, имали смо јасне протоколе, нисмо имали неку велику слободу за експериментисање или за неке покушаје. Међутим, опет сваки пацијент је прича за себе, сваки пацијент има неке специфичности, све зависи од тога да ли има неку болест, да ли је гојазан или није, да ли је вирус напао само плућа или су у питању и бубрези и срце. Тако да било је заиста тешко зато што је овај вирус ипак непознаница за медицину.

Након свега, шта ћете памтити као лепу успомену и неки срећни тренутак?

– Што се тиче лепих тренутака, било их је, лепи тренуци су када после вишедневне или вишенедељне борбе доживите да пацијента скинете са респиратора, да видите његов осмех, да видите како прича, како се јавља породици телефоном. Када осетите да сте успели.

Било је много прича о условима рада. Колико је тешко радити у заштитној опреми у таквим условима? Шта је вама било најтеже?

– Ја лично, као и мој колега Младен Стојановић, анестезиолог из Алексинца, смо радили у респираторним центрима. Тамо су били болесници на респиратору, то су најтежи болесници. Због самог начина функционисања респиратора који вирус буквално из пацијента распршује, прави неку невидљиву маглу у просторији, постоји велики ризик од обољевања. Зато смо ми имали највећи ниво заштите, такозвани ниво три заштите који је подразумевао одело, заштитне наочаре и заштитну маску Н3. Отприлике смо били по четири сата у континуитету у просторијама где су респиратори. Та заштитна опрема је била на сву срећу добра, то се сад јасно види јер смо толико пута били унутра, а до сада се хвала богу нисмо заразили вирусом. Али је јако тешко издржати у тој опреми због маске која врши јак притисак на лице и то после два-три сата боравка унутра постаје неподношљиво. Некад дође до замагљивања наочара или визира, што је такође врло велики проблем, јер ви морате јасно да видите и податке на монитору и на респиратору и лабораторијске анализе. Некад морате да студирате пацијента. За то време не можете, док сте унутра, да пијете воду, да идете у тоалет и такве ствари. Тако да је заиста напорно и тешко издржати све то. Али опет када видите те људе који су јако болесни и животно угрожени, онда вам то некако даје неку снагу да издржите и да не гледате себе него њих и да решавате проблеме у сваком тренутку.

Један коментар

  1. O Draganu ne sme nista lose reci relativno dugo se poznajemo od2010 g ja pekar on lekar. Nepodvaja ljude po arsinima ni skolskim ni ekonomskim. I veliki borac za jednkakost ljudi.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

15 − eleven =