Ženi Lebl

Алексинчанка Жени Лебл скупо платила виц о Титу

Виц који је испричала својим колегама у редакцији листа Политика послао ју је на Голи оток. Пре тога, искусила је сву страхоту Другог светског рата као заточеница нацистичких логора. Умало је постала жртва једног од највећих зала у историји човечанства, али је скоро сигурну смрт и одсудни метак нациста спречио долазак Руса. Њена несвакидашња и тешка животна прича инспирисала је Данила Киша да направи документарну емисију „Голи живот” која ће шокирати јавност ондашње Југославије. Шест година након Титове смрти није било ни речи о Голом отоку, а онда је истина изашла на видело из прве руке и то од жене која је једно време била становница Голог отока само због „неумесне” шале.

Јунакиња ове приче је Жени Лебл – новинарка, писац, историчар, Јеврејка коју је рат натерао да се јавно одрекне свог идентитета и постане Јованка Лазић.

„Неколико пута сам почињала живот, не само ’нови’, већ живот уопште. Мењала сам идентитет, лагала у одбрани од зла, у настојању да бар накратко избегнем кобну судбину”, говорила је ова Алексинчанка.

Мирни дани у Таушановићевој 

Ženi Lebl
Јованка Жени Лебл

За Жени Лебл се сматра да је допринела јеврејском роду колико и један институт, објавивши 22 књиге које сведоче о страдању овог народа. У биографији врсне историчарке, новинарке и књижевнице поред године рођења стоји место Алексинац. Те 1927. године, 21. јуна, у Таушановићевој улици, у кући Леона Лебла, инжењера „Алексиначких рудника угља”, родила се девојчица Жени. Судбина је хтела да на свет дође баш на прагу највећег погрома Јевреја у историји човечанства, што ће јој обележити цео живот.

Живот Леблових у Алексинцу, крајем двадесетих и почетком тридесетих, био је тих и ушушкан, без превеликих трзавица и проблема. Жени се у многобројним књигама које је касније издала присећала и свог родног града. Сећала се и тога како је као четврогодишњакиња допринела да се прикупи новац за градњу цркве костурнице Светих Архангела Михаила и Гаврила, посвећене жртвама палим на Делиграду, скупог пројекта за који није било пара.

̶ Неко је дошао на идеју да би се могла организовати приредба, чији би приходи делом покрили издатке. Тако су се, не знам ко, зашто и како, обратили баш мојој мами с идејом да ја могу да спасем ситуацију. Имала сам тада четири године и још нисам знала да читам, али сам имала одлично памћење. Тако ми је мама читала страшан текст песме Три хајдука чика Јове Змаја, веома пригодан за ту прилику, али веома дугачак и компликован за дете мог узраста. Међутим, ја сам то савладала и, чак, добро и рецитовала и глумила, иако је иза завесе на бини била мама у случају да негде запнем. Да би се попунило вече, требало је да нешто и отпевам, па сам ја одабрала тада веома модерну песму Адио, маре, за коју су ми рекли да значи Збогом, море, иако ја нисам знала шта је море (за мене је једина, па тиме и највећа река на свету била Моравица која је протицала поред наше куће). Последња тачка програма требало је да буде извођење неке гимнастичке тачке, коју је требало и да најавим, али сам ја то најављивала као ’пинастику’, па су ме после исмевали и називали Пинастика – писала је Жени Лебл у својим позним годинама које је проводила у Тел Авиву. 

Њена мајка, Ана Лебл била је једна од најистакнутијих чланица Удружења „Кнегиња Љубица” које је заслужно за изградњу цркве на Делиграду. Тако се Жени присећала да је приликом освећења цркве поносно стајала пред плочом на којој је златним словима било исписано име Ане Лебл.

Жени као Јованка

Ženi Lebl
Моша Јишај, Ева Нахир и Жени Лебл

Када је Жени било пет година породица се сели у Београд. Миран ток живота прекинуо је рат. Оца одводе у радни логор Нирнберг, брат Александар са лажним документима напушта земљу, а мајка и баба одведене су у логор на Сајмишту. Четрнаестогодишња Жени је уточиште пронашла у Нишу, код своје васпитачице из Алексинца, Јелене Главашки. Како би прикрила јеврејско порекло постаје Јованка Лазић.

На тавану васпитачицине куће скривала се илегална штампарија. Њих две су помагале партизански одред, делиле летке и сакривале бегунце. Један од најтежих тренутака у животу Жени Лебл, када јој се, како је касније сама говорила, „живот разбио у парампарчад”, било је сазнање да у Београду више нема Јевреја – сви су стрељани. Њене бака и мајка угушене су у камионима, такозваним „душегупкама”.

Умало је и она постала жртва рата. Ухапшена је 1943. и одведена у радни логор у Марибору, затим у Берлину, а онда је због „дугачког језика” премештена у злогласни затвор Гестапоа. Касније се хвалила да нико није посумњао да у срцу Трећег рајха уместо „безобразне Српкиње” Јованке Лазић пркоси Јеврејка Жени Лебл. Да тако вешто обмане непријатеља помогло јој је знање неколико страних језика, немачког, руског, енглеског и француског.

Ипак, осуђена је на смртну казну. На путу ка губилишту, потпуно неочекивано, спасоносно су одјекнуле руске „каћушеˮ. Касније је говорила да тај спас од сигурне смрти и није био тако бајковит пошто је једва успела да избегне покушај силовања пијаног руског војника. Осмех на лице вратио јој је повратак у престоницу и сазнање да су јој отац и брат живи.

Први јавни сведок „Титових Хавајаˮ 

Када је те 1945. године поново слободно закорачила престоничким улицама упутила се на адресу Правног факултета и Новинарско-дипломатске високе школе, где је наставила школовање. Оштроумност, бритак језик и вешто перо довели су је до блиставе новинарске каријере, коју је започела као хонорарни сарадник Политике. Толико је брзо напредовала у новинарском послу да ју је главни уредник предложио за дописника из Париза. Ипак, уместо у престоници Француске, наивна Жени обрела се на Голи оток. Карта за „Титове Хавајеˮ била је „неумеснаˮ шала на рачун Јосипа Броза. Наиме, у редакцији Политике својим колегама Жени је испричала да је Југославија добила прву награду на међународној изложби цвећа, јер је одгајила љубичицу белу од сто кила, алудирајући на ону народну „Друже Тито љубичице бела, тебе воли омладина целаˮ.

‒ Имала сам одличног пријатеља који се звао Војо Ђукић, који је страховито желео да иде у Париз. Испричао ми је виц који се мени свидео и ја сам тај виц причала даље. Он је отишао у Париз, а ја сам отишла на Голи оток ‒ присећала се Жени. 

Goli otok
Уместо у Париз, на Голи оток

Због забрањеног вица, Жени су провели од затвора УДБ „Главњачаˮ, преко логора у Рамском риту, Забеле, Гргура до Голог отока. Сећала се да су их у Рамском риту терали да у истом каналу мокре и пију воду, док су безуспешно чупале пијавице с ногу, не знајући да ће саме отпасти када се довољно напију крви.

‒ Голи оток је била једна литица која извире из мора. Док је Свети Гргур ипак био подношљив, јер је било мало растиња, овде је стварно било голо, голо, голо… ‒ присећала се Жени језивог призора Голог отока. „Биле смо окружене морем, а жедне до лудилаˮ. 

У својим мемоарима овековечила је тужне голооточке субине које су јој стално биле пред очима.

‒ Девојке су претваране у старице, отпадали су им зуби, оболевале су, док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су „постале” народни непријатељи. 

После две и по године Жени је дочекала помиловање, али ју је у престоници сачекао нови ударац. Са Голог отока понела је етикету која јој није дозвољавала да буде слободна. Када је поново покуцала на врата листа породице Рибникар, доживела је нови пораз. „Рекли су ми да сам гора него ратни злочинац, да не могу да радим ни као чистачицаˮ.

То је донекле одредило њену судбину. Од тог тренутка желела је, по сваку цену, да се пресели у Израел. Чим је добила пасош 1954, нашла се на путу за Хаифу.

Судбоносни сусрет са Кишом 

Ženi Lebl
Снимање филма “Голи живот”

Бројни Јевреји који су се из Југославије селили у Израел, због непознавања хебрејског језика, морали су да мењају занимања. Познати адвокати, писци, инжењери морали су да проналазе нека продуктивна занимања за које нису биле потребне речи него рад. Тако је Жени Лебл, од београдске новинарке постала рентген техничар у Тел Авиву, завршивши одговарајућу школу и специјализацију у Стокхолму.

Ипак рад у градској болници није је одвојио од пера. Савладала је хебрејски и почела да истражује историју Јевреја, написавши бројне историјске књиге и студије о Јеврејима у Београду, Дубровнику, Пироту, као и генерално у Србији и Македонији.

У Тел Авиву је упознала и великог књижевника Данила Киша, а овај сусрет обележиће ТВ емисија „Голи животˮ. Сазнавши да су Жени и њена суграђанка Ева Нахир бивше заточенице Голог отока, Киш је и поред лошег здравственог стања које је било под теретом тешке малигне болести, решио да прекине ћутање. Након што је 1989. емитована, прва од четири снимљене емисије, јавност у Југославији била је шокирана страхотама са Голог отока и сазнањем да су међу жртвама биле и жене.

Синопсис који је Жени писала за емисију, по наговору Киша, преточиће у књигу „Љубичица бела, виц дуг две и по годинеˮ. Књига је преведна и на енглески, а хебрејско издање постало је бестселер. Живот у нацистичким логорима описала је у књизи „Одједном друкчија, одједном другаˮ. На крају живота кроз дело „Хаџи Амин и Берлинˮ обелоданила је везе јерусалимског муфтије Хаџи-Амина Хусеинија са нацистичком Немачком, његово деловање у Босни за време Другог светског рата, као и мобилизацију муслиманског живља за интересе немачког Рајха, и то на на српском, хебрејском и енглеском језику.

Умрла је у 82. години од рака, 21. октобра 2009, а пријатељи у Тел Авиву испратили су је уз њену омиљену песму „Јовано, Јованкеˮ, која ју је подсећала на Јованку Лазић. И поред патњи које јој је нанела њена држава, све време, до последњег трена, у њој је куцало срце Југословенке. Говорила је „Ја овде нисам Јеврејка из Југославије, ја сам Југословенка јер тамо сам рођенаˮ.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three × one =