Омиљено састајалиште Алексинчана, овдашња зелена пијаца, од ове седмице биће затворена до даљег. То је одлука Штаба за ванредне ситуације у циљу сузбијања корона вируса на подручју наше општине. Ретке, необавештене грађане од јутрос је испред затворених капија пијаце сачекивао дежурни портир и обавештавао их о новонасталој ситуацији.
Добри познаваоци прилика кажу да је корона вирус и пре званичног затварања пијаце узео свој данак, јер је опао промет, а многи купци су се преселили у супермаркете. А и забрана кретања старијих од 65 година утицала је на то, јер су традиционално домаћице тих старосних доба радо пазариле на пијаци.
Али и поред тога, иако међу продавцима нема превише огорчења, јер закон је закон, а и здравље је прече од свега, појединцима и групама овакав статус пијаце донеће штету. Одређени број продаваца, који послује на пијаци, допунио је своју понуду, надајући се добром суботњем пазару, куповином пре свега воћа и поврћа, робе од других произвођача. Сада те непродате количине стоје.
Што се тиче алексиначких произвођача они за сада нису претерано угрожени, јер су ретки претежно они са зеленом салатом, који своје производе пласирају на зеленој пијаци. Али, како почне да стиже и остало поврће мораће да траже алтернативне канале продаје. Неизвесно је како ће проћи и они који продају на велико, јер нико не зна како ће се понашати њихови пословни партнери када веће понуде и количине намењене зеленим пијацама буду понуђене откупљивачима.
За сада је познато да највећи притисак трпе лесковачки повртари, чија је роба била доминантна и на алексиначкој зеленој пијаци, и који већ ових дана имају проблема са пласманом. Било би добро да, и овог пута сав терет, пошто су за јавни сектор, предузетнике и привреднике већ најављене мере опоравка, не падне на нејака леђа сељака. Он то, имајући у виду дуг процес производње, недостатак средстава и несразмерне цене репроматеријала и његовог производа, као и лошу старосну структуру, неће моћи издржати.
А шта то значи? Да ће и овако ће мали број млађих и људи у средњим годинама напустити производњу, или још горе и свој родни крај, односно село. Као и до сада, одласком у Београд или „бели свет”, без обзира какав он био после короне. Крајње је време да се о селу и пољопривреди другачије размишља. Слушајући ових дана појединце који креирају те односе, чини ми се да се за примарног произвођача, пољопривредника, неће много тога променити. Он ће преживљавати и полако, као мало домаћинство, нестајати. Чини ми се да га последњих деценија више уништавамо, него комунисти после рата својим задругама. Они су се опаметили пре него што је све отишло у пропаст, а да ли ћемо ми. Нисам сигуран, али се надам.