Наша новинарска екипа се протекла два дана нашла на простору Метохије као гост колегама у Радио Гораждевцу, најзначајнијем српском медију у том крају. Гораждевац је највеће српско село у Метохији и налази се у близини Пећи, а то значи да су народ и село ослоњени на наше духовне светиње, манастире Пећку патријаршију и Високе Дечане.
Бити у Метохији, а не обићи ове светиње је незамисливо, нарочито за вернике, али и оне који поштују национално наслеђе, које превазилази локалне оквире и представља светску баштину. Након обиласка Пећке патријаршије, где су увелико текле припреме за традиционални почетак заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који почиње у Патријаршији, а наставак његовог рада се касније одвија у Београду, ништа није наслућивало да до те седнице неће доћи. Нажалост, навече, пре почетка културно- уметничког програма у Гораждевцу у част обележавања сеоске славе посвећене заштитнику села светом пророку Јеремији, све је изненадила вест да је приштинска администрација забранила Патријарху Порфирију улазак на просторе Косова и Метохије.
Навикли су овдашњи Срби на свакојаке непријатности, подвале, опасности и разне смицалице, али овакав један чин је у њима изазвао потиштеност, али и бес да још више буду уз своје светиње и своје српско име. Један од најпозванијих личности за разговор на ту тему је мр Живојин Ракочевић, новинар, песник, интелектуалац, особа значајна за живот наших сународника на том простору, који је те вечери говорио своју песму посвећену убијеним српским дечацима на оближњој реци Бистрици 2003. године, Ивану Јововићу и Панти Дакићу. За тај злочин нико до сада није одговарао.
Овде су људи живе цркве
У разговору за наш медиј, Ракочевић наводи да су српски великодостојници ишли и у логоре, и у затворе, на најстрашнија места овога света и да су им свуда врата била отворена, те да се не зна када је у историји два пута у тако кратком времену српски патријарх заустављен да негде дође. Како је истакао, једино су на Пећкој патријаршији за српског патријарха, вероватно први пут у историји, затворена врата.
– Е ако патријарх не може да дође, могу ове стотине људи из Гораждевца и да претрпе и да истрпе и да отварају врата Пећке патријаршије која је само наша и једино наша и не може бити никаквих других историјских чињеница или података које они пласирају свакодневно на својим пропагандним сајтовима и медијима о томе да су то задужбине које су подигли Албанци, а да су им Срби отели у средњем веку. Изнутра, дубоко живот Срба Косова и Метохије је једна велика тајна за све нас, зато што ми не знамо резервоаре трпљења ових људи. Ми смо данас у Гораждевцу. Ми смо овде на овом светом месту које је изгубило децу у најневинијем дану када су се купала на реци и ви мислите, па не може се остати после тога, може се остати. Ово коло, ове ношње, ове рецитације, овај живот, ова радост може да се чини као тренутна, али она је уз патњу и трпљење саставни део живота косовских Срба. И то им даје снагу, у равнотежи ове несреће и у срећи знања шта се брани и шта се чува.
Ми смо данас били у Пећкој патријаршији, видели смо да су припреме биле у пуном јеку, да је било мирно и спокојно. Доста народа. Ништа није наговештавало да би се ово могло десити.
‒ Ви сте изговорили кључну реченицу, ништа није наговештавало. Овде никада, пред било какву несрећу ништа не наговештава ту несрећу. Нема наизлгед никаквог плана, а план постоји. План је нека врста коначног обрачуна у ком други, другачији треба да нестане. И то је та опасност. У Вашем питању је садржан попутни одговор зато што пред те велике преломне тренутке, а ово јесте један од тих преломних тренутака појављује се та тишина, појављује се тај мир, појављује се тај спокој. Ми смо сведочили тој тишини и пред бомбардовање ’99. и пред погром 17. марта 2004. и сада када нема никаквог разлога, наизглед, да се човеку који је отворио сва врата овога света и нису му затварана никада, на врата његове куће, он је то данас изјавио, врата његовог дома су затворена. Има још једна ствар коју је патријарх поручио, која је важна, да та врата отвара сам Бог и отварају ови људи који су живе цркве. Косовско-метохијски људи су живе цркве. То данас овде у Гораждевцу показују.
Да ли код њих постоји страх?
‒ Неизвесност је пројектована категорија коју су нам наметнули да би створили осећај привремености и да би нас подстакли да одемо и да се осећамо несигурно. Привременост је основна одлика гета, али ови људи се не плаше, они имају опрез као животни рефлекс. Ако сада нас двојица одемо и изађемо овде у ово село и кажемо ‘добро вече’, проћи ће неколико тренутака док нам дете којем смо упутили ‘добро вече’ не одговори са истим ‘добро вече’. Оно проверава ко сте, оно проверава који је то језик који говори, оно проверава себе сме ли да вам одговори на свом матерњем језику. То су исконски, архетипски страхови који живе у овом народу и који га чувају.
Деца су наш најјачи отпор
Било је овде неколико културно-уметничких друштава из, за наше прилике, бројчано мале средине, а толико велика продукција.
‒ Е па то је повезано са тим кодом игре, весеља, отпора, радости. Ви у Црквеној водици код Обилића, одакле је било и данас овде деце имате 25 деце рецимо у вртићу. У вртићима севера Црне Горе, у вртићима југа централне Србије нема толико деце. Дакле, рађа се и тај отпор у тој деци и та деца се рађају као отпор и морам да кажем да смо ми, рецимо моја комплетно генерација после бомбардовања ’99. Ми смо сви навалили да рађамо децу.
Да ли култура може да победи насиље?
‒ Овде постоји неколико нивоа културе и нивоа отпора културом. Први ниво је широки, народни, чување традиције, игре, фолклора. Други ниво је академски где имате ванредне сликаре, одличне писце, одлично позориште, о томе се не зна, о томе се мало говори. Ликовна сцена је боља него у Нишу, наљутиће се моји пријатељи из Ужица, али нема сликара тог нивоа, тог броја колико их има на Косову и Метохији. Али ми смо заглушени великим политичким темама, изјавама, смртима. Поред њих ствара и расте културна сцена која је спасавајућа. Нема Високих Дечана ако у њиховој близини нема великих сликара, наших сликара. Јер свако ко овде зида, он зида на темељу Високих Дечана. Свако ко овде слика, он слика на темељу Грачаничког страшног суда или раја. Свако ко овде гради као што гради отац Михајло у Архангелима, долазе му градитељи и долазе сликари. На архангелској ликовној колонији има бар 200 слика. Ја их не доживљавам као слике, ја их доживљавам као иконе храма који ћемо обновити.
Директор средње школе овде у Гораждевцу нам је рекао да никада није било више академских грађана, ни пре рата и у неким срећним временима, него што данас деца студирају, завршавају школе и на неки начин се враћају овој средини.
‒ То је варљив осећај зато што сви градови су стекли у Гораждевац, у овај збег. Дакле, ово је збег свега онога што смо имали и сада се нама чини у овом збегу да је то велики број интелектуалаца, али то није тако. Ми смо у гету, ми смо избеглице из градова. Ово је све што имамо. И зато се нама чини да смо овако збијени јаки и јесмо јаки, али то не значи да смо одустали од тога да се вратимо у Пећ, Исток, у Клину, у Ђаковицу. То је идеја овог гета. Не да нестане, него да врати своје изгубљене градове и да се врате они који су чинили њихове темеље.
Изгледа да је то време далеко?
‒ Е то време није далеко, јер поред нас живи једна тоталитарна идеологија која је све засновала на агресији према другом. Ми смо живели једну идеологију и она је пропала за мање од годину дана. Срушила се као кула од карата. Ништа од ње није остало јер нема свој садржај. Албанци, на жалост, имају проблем са садржајем, они садржај морају да траже у сукобу јер није лако попунити простор између илирских митова и ОВК команданата Адема Јашарија. Све између је празно, морате га попунити, а можете да га попуните тако што ћете узети туђе. Ми то не дамо. И то се не да. Чак и кад ми не бранимо, они знају да није њихово.