Двадесетих година овог века један дневни лист објавио је податак да на планети земљи живи око 11 милиона Срба, а после Балкана највише их је у САД, чак 650.000.
У Србији станује, тада пре најновијег пописа, скоро шест милиона Срба, а у државама бивше Југославије готово 1,6 милиона. Остали су, по свему судећи, трбухом за крухом кренули широм дијаспоре, махом преко Атлантског океана, ка Северној Америци пошто поред САД-а и Канада броји много Срба – 180.000.
Када је реч о Европи, наводе тада дневне новине „Блиц”, највише Срба има у Немачкој – 450.000 па у Аустрији 300.000 и Швајцарској скоро 200.000 особа. Занимљиво је то да у Великој Британији, која је позната по строгим процедурама чак и у вези са туристичким визама, живи 80.000 Срба. Коначно, и Азија и Океанија бележе немали број Срба – 120.000 од којих је убедљива већина у Аустралији.
И док генерације, које су седамдесетих и осамдесетих година отишле, након одрастања у завичају, у потрази за зарадом, углавном пензионерске дане проводе у Србији, њихови потомци су свој живот везали за средину у којој су живели, а многи и родили; за неку од горенаведених земаља у којима живи наша дијаспора. Језик, обичаји, традиција су споне које ту другу и трећу генерацију наших сународника у иностранству везују са простора одакле вуку корене.
Такав један случај смо забележили на улицама Алексинца у суботу, пред Ускрс. Швајцарска пензионерка Гордана Васиљевић из Вукашиновца је са својом унуком Ангелином, која живи у Швајцарској, је поделила у главној улици одређени број ускршњих јаја. Интересантно је то да су кување и бојење јаја обавиле заједно са циљем да малена Ангелина научи наше обичаје.
− Хтела сам да традиција остане на млађима. Без обзира на то где она живи и где се налази, мора да зна наше обичаје, како су мене моји учили, тако исто се и ја опходим према томе да мојој унуци све покажем и да она настави традицију, како треба − објашњава поносито Гордана.
Посебно је радује то што се идеја допала њеној унуци и има утисак да труд није био узалудан, и зато најављује овакве активности и следеће године уз дупло више јаја, која ће припремити и поделити за Ускрс.
− Моја унука је толико радосна и већ пита, за следећу годину: „Када ћемо, нана, опет да радимо и још више јаја да офарбамо?” – каже наша саговорница.
Можда је ово мали али значајан корак за породицу која жели да сачува сећање на свој завичај, али и веома значајан за очување наших српских корена. За нацију која је толико у протекла два века страдала и била на искушењима, сигурно је да је свака активност у овом правцу добродошла, па смо је из тог разлога и забележили.
Извор фотографија: Лична архива