Uz telo povređenog čoveka: Jutro koje je donelo ponos, ali i strah

Živimo u surovom svetu u kojem je većina ljudi potpuno egocentrična i operisana od bilo kakve empatije za sudbinu drugih. I ne samo drugih, već i sopstvenu. I to svi oni koji imaju veliki dnevni radijus kretanja i vole da posmatraju društvene tokove primećuju.

Pešaci koji neoprezno hodaju tamo gde ne bi smeli, vozači koji gledaju svoj pravac bez obzira da li sebe i druge ugrožavaju, svakodnevna je slika koja nas plaši. I kada čovek pomisli da gore ne može biti, jutrošnji događaj, u kome smo učestvovali kolega Milan Vlajić i ja, demantuje nas.

Pošto živimo na selu, svakodnevno, jednom ili dva puta do redakcije i nazad, pređemo u proseku oko 40 kilometara. Tako i jutros. Približavajući se pošti u Trnjanu, gde smo nameravali da svratimo, na daljini od oko 100 metara primećujemo kako se oniska osoba pod kišobranom  ruši na asfalt i nepomično ostaje licem okrenuta na njemu.

Na brzinu parkiramo auto ispred pošte i trčimo prema nepomičnom telu. Starija muška osoba niže građe leži u lokvi krvi. Prvo pokušavam da je dozovem i da ustanovim koliko je povređen. Posle nekoliko poziva čujem mu glas i lagano ga podižem. Primećujem da mu je curila krv iz nosa, da je rasekao čelo i da je od naočara koje je nosio povredio oko.

U isto vreme kolega Vlajić zove Hitnu pomoć i prenosi moje reči u kakvom je stanju povređeni čovek. U Hitnoj kažu da odmah kreću. I dok pokušavamo da sklonimo čoveka sa asfalta, nekoliko automobila nas zaobilaze sa uplašenim pogledom vozača. Jedan je toliko bio znatiželjan da „zevajući” zamalo nas nije zakačio.

Čoveka držimo ispod pazuha dok se on stabilizuje i kaže nam da je tu iz komšiluka i da uopšte ne zna šta mu se desilo. Dotle, niko da priđe. Opet žene pokazuju svoju hrabrost. Starija gospođa, koja se vraća iz prodavnice, prilazi i prepoznaje čoveka. Zatim nam pomaže da povređenog dovedemo do rodbine koja je već primetila da se na par dvorišta od svoje kuće srušio ovaj čovek.

Mi nastavljamo svoj put. Bila je to stresna situacija. Ali još stresnije je iskustvo. Dugo nisam mogao da se otarasim pitanja šta se to kod čoveka desilo da ga tuđa muka ne interesuje. Muka, a ne sam događaj. Jer dok se čovek na asfaltu borio da dođe sebi, u okolnim objektima se vodila živa diskusija šta se desilo. Ta činjenica i saznanje da u nevolji mora čovek da računa uglavnom samo na sebe, za moje shvatanje i vaspitanje je poražavajuća.

Dugo sam se pitao da li na naše takvo ponašanje više utiče mobilni, koga i ja nosim u džepu, i koji nas uvodi u virtualni život dajući nam privid moći i sveopšte prisustvo na bilo kojoj tački sveta gde ima mobilnog signala. Ili pak možda ograničenja, u porodičnim, partnerskim, generacijskim i drugim odnosima, koja su nam se godinama nametala kao vrhunski principi i koja su nas terala da kontrolišemo svoje emocije kao intelektualno dostignuće. I zato imamo situacije, ne samo u našem, već i u većini svetskih društava, da nam je najlakše da se držimo poruke: „Gledaj svoja posla, da ne bi imao probleme.” Naši preci su drugačije bili vaspitani i sasvim se suprotno ponašali u tim situacijama. Naravno, i njihova iskušenja su bila drugačija.

Ipak, mi nismo roboti, već ljudska bića i ništa loše neće se desiti ako pustimo svoje emocije i kada su lepe, ali i kada su loše stvari. Tada niste sami. Ko se to plaši jačine svojih emocija?

Obaveze nam ne dozvoljavaju preterano da se bavimo ovim pitanjem. Ali celog dana se lomim između ponosa i straha. Ponosan sam što sam sa kolegom pokazao da smo ljudska bića, a uplašen što je i meni moglo da se desi, a dešavalo se, da u žurbi odem svojim poslom ne hajući za tuđu muku.