Уз тело повређеног човека: Jутро које је донело понос, али и страх

Живимо у суровом свету у којем је већина људи потпуно егоцентрична и оперисана од било какве емпатије за судбину других. И не само других, већ и сопствену. И то сви они који имају велики дневни радијус кретања и воле да посматрају друштвене токове примећују.

Пешаци који неопрезно ходају тамо где не би смели, возачи који гледају свој правац без обзира да ли себе и друге угрожавају, свакодневна је слика која нас плаши. И када човек помисли да горе не може бити, јутрошњи догађај, у коме смо учествовали колега Милан Влајић и ја, демантује нас.

Пошто живимо на селу, свакодневно, једном или два пута до редакције и назад, пређемо у просеку око 40 километара. Тако и јутрос. Приближавајући се пошти у Трњану, где смо намеравали да свратимо, на даљини од око 100 метара примећујемо како се ониска особа под кишобраном  руши на асфалт и непомично остаје лицем окренута на њему.

На брзину паркирамо ауто испред поште и трчимо према непомичном телу. Старија мушка особа ниже грађе лежи у локви крви. Прво покушавам да је дозовем и да установим колико је повређен. После неколико позива чујем му глас и лагано га подижем. Примећујем да му је цурила крв из носа, да је расекао чело и да је од наочара које је носио повредио око.

У исто време колега Влајић зове Хитну помоћ и преноси моје речи у каквом је стању повређени човек. У Хитној кажу да одмах крећу. И док покушавамо да склонимо човека са асфалта, неколико аутомобила нас заобилазе са уплашеним погледом возача. Један је толико био знатижељан да „зевајући” замало нас није закачио.

Човека држимо испод пазуха док се он стабилизује и каже нам да је ту из комшилука и да уопште не зна шта му се десило. Дотле, нико да приђе. Опет жене показују своју храброст. Старија госпођа, која се враћа из продавнице, прилази и препознаје човека. Затим нам помаже да повређеног доведемо до родбине која је већ приметила да се на пар дворишта од своје куће срушио овај човек.

Ми настављамо свој пут. Била је то стресна ситуација. Али још стресније је искуство. Дуго нисам могао да се отарасим питања шта се то код човека десило да га туђа мука не интересује. Мука, а не сам догађај. Јер док се човек на асфалту борио да дође себи, у околним објектима се водила жива дискусија шта се десило. Та чињеница и сазнање да у невољи мора човек да рачуна углавном само на себе, за моје схватање и васпитање је поражавајућа.

Дуго сам се питао да ли на наше такво понашање више утиче мобилни, кога и ја носим у џепу, и који нас уводи у виртуални живот дајући нам привид моћи и свеопште присуство на било којој тачки света где има мобилног сигнала. Или пак можда ограничења, у породичним, партнерским, генерацијским и другим односима, која су нам се годинама наметала као врхунски принципи и која су нас терала да контролишемо своје емоције као интелектуално достигнуће. И зато имамо ситуације, не само у нашем, већ и у већини светских друштава, да нам је најлакше да се држимо поруке: „Гледај своја посла, да не би имао проблеме.” Наши преци су другачије били васпитани и сасвим се супротно понашали у тим ситуацијама. Наравно, и њихова искушења су била другачија.

Ипак, ми нисмо роботи, већ људска бића и ништа лоше неће се десити ако пустимо своје емоције и када су лепе, али и када су лоше ствари. Тада нисте сами. Ко се то плаши јачине својих емоција?

Обавезе нам не дозвољавају претерано да се бавимо овим питањем. Али целог дана се ломим између поноса и страха. Поносан сам што сам са колегом показао да смо људска бића, а уплашен што је и мени могло да се деси, а дешавало се, да у журби одем својим послом не хајући за туђу муку.

Један коментар

  1. U istom selu nedaleko od poste imam kucu koju sam nasledila od pokojnog svekra.Svako leto dolazim i ostajem par meseci.Sedeci kod komsinice,preko puta poste,cujemo vrisku,plac dece kao i poziv u pomoc.Skocimo,kada dete se gusi,poplaveo.Komsinica zove hitnu pomoc,ja drzim mlitavo dete na rukama i zovem komsije da mi pomognu.Okolo svi su na ogradama i gledaju a niko ne prilazi.Placem i molim ljude,nista.Kleknem dajem mu vestacko disanje,sreca dolazi i hitna pomoc.Od tada sam shvatila da mi tu da sam ja pala,niko ne bi pritrcao.Sreca da ste naisli,lezao bi on dok ne umre na tom mestu.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

14 − four =