Уништавање дечијих игралишта: Дечија бахатост или кућно васпитање

Протеклих неколико дана стигло је нашој редакцији, а и на друштвеним мрежама је објављено, неколико фотографија уништавања дечијих игралишта у нашем граду. Најпре се огласила Предшколска установа „Ланеˮ и апеловала на све родитеље да поведу рачуна о томе шта њихова деца раде док су у дворишту вртића и јасно им укажу на то да не треба да ломе и уништавају нечији труд!, о чему смо већ писали.

Једна наша читатељка нам је послала фотографију како је горео део дечијег игралишта у дворишту иза зграде у којој се налази Пореска управа. Брзом интервенцијом ватрогасаца, након позива станара, ватра је угашена, али је део справе изгорео. Ми смо обишли овај простор и сликали како сада игралиште изгледа. Пошто се ради о безбедној, меканој, подлози права штета је што оно није у употреби. Вероватно, када се узме квалитет подлоге и справа, уз обавезно поштовање процедуре јавне набавке, цена овог игралишта које је финансирано јавним средствима није занемарујућа. Слична је ситуација са још неким игралиштима у граду.

Сада се поставља питање да ли грађани који издвајају средства за буџет требају да финансирају нечију бахатост или неваспитање. Вероватно да не. Са друге стране се поставља питање у борби за наталитет и „подмлађивањеˮ нације како малишанима обезбедити игралишта која им припадају.

Можда одговор даје један наш читалац који нам је послао коментар на нашу објаву у вези уништавања справа у дворишту Предшколске установе „Ланеˮ, а који гласи: „Ма не млатите више празну сламу, родитељи су им исти и баш их брига, поставите камере у свим деловима вртића и кривично их гоните, нема ту другог решењаˮ.

Иако писац ових редова није присталица јавног праћења грађана док се крећу јавним простором, очито да савремени човек не мари за самоконтролу и самоодговорност и као да му је потребна контрола заједнице у спречавању његовог бахатог и непромишљеног понашања. Зато су можда решења безбедоносне камере и инсистирање на надокнади штете. Али за такво нешто треба свест и воља да је јавна својина и наша и да њу требамо сви да штитимо, а нарочито она која се финансира јавним средствима. За сада је велика сумња да постоји та спремност.

Нажалост и овог пута ће се наћи грађани који ће оправдати овакво понашање, називајући га дечијим несташлуком. Питање је да ли је то дечија и тинеџерска бахатост или кућно васпитање. Можда се једно и друго „лечиˮ најефикасније преко џепа.