Уместо славља руднике захватила беда

Алексиначки рудари и ове године свој дан, 6. август, 32 године након трагичне погибије рудара у овдашњој јами, дочекују без свог рудника, са тешким условима рада у јамама где одлазе, ниским зарадама за овакве послове.

Ове године нажалост на Алексиначком руднику нема организоване прославе Дана рудара због тешке финансијске ситуације у компанији. Ни у једном руднику није било организоване прославе тако да ни Алексиначки рудник није био изузетак.

− Само је организована мала скромна прослава у Ресавици где су присуствовали директори рудника и поједини пријатељи компаније и то је то што се тиче саме организације. У одређеним рудницима неки синдикати су организовали прославу али то је већ било на локалном нивоу тако да што се тиче Алексинца ове године без прославе − рекао је Немања Денић, директор РГП „Алексиначког рудника”. 

С обзиром да је дошло ново руководство у компанију, алексиначки рудари се надају да ће следеће године финансијска и организациона ситуација бити боља и да ће имати услове да прославе Дан рудара. Рудари свакако заслужују да се бар тај један дан у години организује прослава и да се њима укаже част, јер њихов број је сваке године мањи. Тренутно је 253 радника који раде у дирекцији на самом руднику и у три рудника у оквиру компаније као извођачи радова.

− Што се тиче перспективе не можемо сада прецизно да причамо, јер је дошло до промене на нивоу компаније пре неких месец и по дана. Дошло је ново руководство тако да очекујемо долазак новог директора у Алексинац где ћемо моћи детаљније да причамо о даљим плановима и о развоју Алексинца и као извођача радова и као рудника. Сви знамо да је та Зелена агенда присутна уопште у Европи, у Србији, да је нека тенденција да се смањује производња угља због заштите животне средине, али надамо се да ми можемо ту да нађемо своје место као извођачи радова и да ћемо моћи да опстанемо као рудник − додао је Денић.

Давне 1883. године Алексинчанин Ђорђе Димитријевић, лекар у Београду и власник Алексиначке пиваре Јохан Апел затражили су и добили повластицу звану „Краљевац”, да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно благо. Прве тоне угља послужиле су као погонско гориво за пивару, која је 1884. године пресељена из Алексинца у Ниш.

Године 1989, дошло је до велике несреће када је од тровања угљенмоноксидом (пожар у свежој ветреној струји) живот изгубило деведесет рудара. Тада је рудник и затворен. Од 1990 године Алексиначки рудник наставља са радом као специјализовани извођач рударских радова у подземној експлоатацији угља.