Овог пролећа, тачније од последње декаде марта, ученици алексиначких основних и средњих школа, као и заинтересована јавност имаће прилике да се, захваљујућии сарадњи Музеја жртава геноцида у Београду и овдашњих локалних установа и институција, подробније упознају са догађајима из Другог светског рата и страдању српског народа. Поред тога, један део тих радионица биће посвећен и догађајима на подручју општине Алексинац, који су везани за те ратне године.
О организовању оваквих скупова, не само у граду, већ и у сеоским срединама, сагласност је постигнута на данашњем састанку директора музеја др Дејана Ристића са представницима школа и локалних институција. Договор поменутих актера постигнут је у кабинету председника општине Алексинац Далибора Радичевића, који је и био домаћин скупа.
Др Ристић је био задовољан резултатима састанка и односом учесника према изнетој идеји, што је потврдио и у изјави за наш медиј.
– Потреба да обогаћујемо и објективизујемо своја знања из прошлости произилази из, чини ми се, осећаја личне одговорности, будући да припадамо српском народу. Народу, који има многовековну прошлост, величанствену и трагичну, у зависности од раздобља. Имамо одговорност да знамо и памтимо. Да бисмо памтили, морамо да знамо, да бисмо знали, морамо да учимо. Не учи се искључиво у образовном систему. Врло често умемо, будући да, чини ми се да смо међу светским првацима међу делегирању одговорности једни на друге, да образовање младих нараштаја делегирамо искључиво просветном систему. Говорим и као родитељ, не само као историчар или члан тима Музеја жртава геноцида. Уколико ја своју децу пошаљем у школу у први разред основне школе, као празна табла (tabula rasa), дакле, бића која ништа не знају и немају никакав вредносни, етички систем, не постоји просветни систем у свету који од тако младог бића може да направи образовано, мислеће, одговорно, васпитано створење – објашњава наш саговорник.
Др Ристић позива све сегменте друштва да се укључе у процес образовања наших грађана, од најмлађих па надаље, и када је у питању страдање српског народа, очување, са циљем да то никада не заборавимо, јер тако чувамо наш индититет.
– Ми морамо изнова да стварамо заједницу знања коју пре свега чине: породица, просветни систем, систем установа културе, систем средстава јавног информисања, органи државне управе. Учи се целог живота, од малих ногу то знамо. Из породице преко свих ових система који постоје у свакој уређеној држави, дакле, и у Србији. Зато је важно да не бежимо од сопствених одговорности, већ да их пригрлимо и да дамо сопствени допринос ономе што ми историчари називамо обогаћивањем и објективизацијом знања – завршава Ристић.