Треће такмичарске вечери: Представа о интригама и нашим моралним границама

Треће такмичарско вече на десетом Фестивалу првоизведених позоришних представа (ПИП) који се одржава у нашем граду припало је публици. То су приметили глумци зрењанинског Народног позоришта „Тоша Јовановић” који су извели представу „Дечко из последње клупе” по тексту Хуана Мајорге, а у режији Тијане Васић, који су се неочекивано нашли пред пуном салом љубитеља позоришне уметности. Тиме је отклоњена стрепња организатора фестивала.

Зашто је публика синоћни победник? Због еуфорије око утакмице наше фудбалске репрезентације на Светском првенству која се играла у исто време, за очекивано је било да у публици буде мањи број мушкараца, што се и десило. Али је зато било доста дама које су показале да Алексинац има такву публику да не треба бринути за будућност овог фестивала. Још једном је победило позориште.

А што се тиче самог комада сусрећемо ликове у виду професора књижевности Хермана и његовог ученика Клаудија „дечака из последње клупе”, веома талентованог за писање. Клаудио привлачи професорову пажњу ставовима у свом писменом саставу у којем говори о другу из разреда Рафи. То писање се увек завршава са најавом наставка. Рафа, ученик о коме Клаудио пише, јесте дечак из породице високе средње класе. Он жели да уђе у Рафин свет који га занима, а који и помало презире. Професор који је у кризи средњих година и суочен са брачним проблемима због супруге Хуане која остаје без посла, са узбуђењем и интересовањем пробуђено талентом који је препознао код дечака на неки начин улази у пакт са њим. Он ће подржати Клаудијеве намере које се могу сматрати својеврсним преласком социјално прихватљивих граница.

Пошто се радња дешава у више равни, па се на сцени сударају различити светови, Клаудијев, Рафин, професоров и осталих, уз чињеницу да се они уплићу један у други гледаоцу се приказују друштвени односи који су карактеристични за динамичне промене у свету где се многе вредности мењају и нестају. То се наручито односи на породицу која припада средњој класи и коју је описао шпански писац Хуан Мајорга дижући тако и бунт против савременог капитализма који је на неки начин и уништава.

Овај писац се на светској сцени јавља почетком двехиљадитих година драмом „Пут за небо”, а за нас је прави куриозитет то што је Мајорга аутор и комада „Југословени”, иза којег се крије прича о слободи, достојанству, животности коју је он открио не у Југославији, него у истоименом кафићу у Мадриду. Текст „Дечко из последње клупе” праизведен је 2006. године и не престаје да се шири европским, али захваљујући његовом изворном шпанском језику и америчким континентом. Захваљујући преводу Бојане Ковачевић Петровић и зрењанинском Народном позоришту овај врло занимљив текст о интригама прошле јесени је премијерно одигран и у Србији.

Млада редитељка Тијана Васић комад води врло суптилно са препознатљивим рукописом савремене режије коју доносе редитељи њене генерације. Али нам својом поставком да границе између сцене и публике учини еластичним, представа се делом игра и у публици, подсећа нас на неки начин на наше границе, на то колико су оне круте или еластичне и колико лако, попут професора понекад подржавамо ствари које доносе узбуђење, налазимо изговоре да их подржимо, али заправо прелазимо етичке границе.

О тим границама се снажније размишља на крају представе када Клаудио показује да је интелигентан, манипулативан и талентован аутсајдер који у сарадњи са добрим ауторитетом има шансу да промени своју перспективу, без обзира у ком правцу она иде. Целокупна игра ове позоришне трупе има за циљ да дочара атмосферу узбуђења јер се вири кроз туђе кључаонице, заводе госпође у годинама и често се ликови нађу у неким искушењима која мењају њихова расположења у смислу да се они осете живим. А те улоге су више него успешно одиграли Данијел Ковачевић као Херман, Сања Радишић као Хуана, Никола Мијатовић као Клаудио, Дејан Карлечик, Рафа старији, Милан Колак, Рафа млађи и Наташа Илин као Естер.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

eighteen + 12 =