Knjige

Стварност какву досад нисмо имали (6): Књига образује и васпитава, уз то и забавља

Како вратити децу књигама и њиховом духовном богатству? Да ли су нове технологије потиснуле књиге и читање? Због чега је важно какво штиво читамо деци од малена и који је уопште значај читања?

„У детињству све нам је гладно: и очи, и уши, и срце. Наша је дужност да хранимо ту глад!”, говорио је својевремено Душан Радовић. „То је највећа и најлепша, света дужност библиотекара” – додаје наш саговорник Власта Н. Ценић, професор српског језика и књижевности и један од најбољих песника на дијалекту у Србији.

Добри писци су ванвременски

„Библиотека је наша друга кућа, данас тако учим своје ђаке. У детињству ја нисам имао библиотеку у селу. Ни у кући. У животу сваког клиње мајке прве песникиње! Прве сам песме чуо од ње, а онда од друге мајке, од учитељице Евице. И ако ме питате која је моја прва књига, морам признати да је то био БУКВАР! Још памтим његове корице и илустрације. Недавно сам га на изложби старих буквара угледао. Хтео сам да заплачем, да полетим, да га пригрлим… Он је био мој први поглед у свет. Најважнија књига која ми је показала пут до других књига. Не волим да деци паметујем, већ им личним примером показујем колико је важно читати. Моја торба носи епитет чаробна целог мог радног века. Упућујем ђаке на нове наслове, водим на књижевне сусрете, подсећам да за рођендане купују књиге уместо слаткиша…”, прича нам Власта, чије су се песме нашле и у Читанкама.

Сећа се и свог детињства и прича нам како је уживао у књигама. Као детету са села, каже да му је некада можда чак и драже од дружења са вршњацима било дружење са књигом.

„И кад бих изнад села чувао краву, носио сам књигу и читао! Сигурно сам био чудан Кочанцима који би ме видели. А сећам се да сам читао наглас текстове из читанке поред плота у дворишту. Учитељ је рекао да ће прошетати селом да види шта раде ђаци, па сам желео да чује како читам. Ко зна да ли је учитељ стварно то чинио!”, присећа се Власта.

Knjige

У данашње време књиге су застареле, а неки писци превазиђени. Нови талас изнедрио је нове ауторе, чије су књиге данас траженије него нека дела класичне књижевности.

„На несрећу, кренуло се са подмлађивањем списка за читање, унете су савремене књиге, прати се нови век. У томе не смемо заборавити и наше старе добре књижевнике, књиге уз које смо одрастали ми из педесет и неке. Некад смо добијали књиге за одличан успех. Сада је то реткост. Нажалост”, додаје наш саговорник.

Тешко је оставити мобилни и узети књигу

И наша друга саговорница, такође заљубљеник у књигу и писање, професорка српског језика и књижевности и аутор републичке манифестације „Читалићи” Маја Радоман Цветићанин критички гледа на данашње друштво, када говоримо о навикама читања.

„Сви ми – издавачи, наставници, родитељи пре свих треба да се запитамо да ли заиста моје дете треба да чита ’Оду ноши’ или ’Причу о бати и бати’ и ’секи и секи’ или ће свако од нас свом детету понудити свет који у овом тренутку сматрамо правилним окружењем за своје дете. Како то да су темељни писци српске културе за неке родитеље превазиђени. Како се може превазићи Змај, Десанка, Ршум, Добрица Ерић? Мислим да смо ушли у време изазова које можемо пребродити само ако свако ради свој посао – родитељ родитељски, учитељ учитељски, држава државни. Овако, кад сви све знају, а нико се у свој посао не меша – нема ни породице, ни школе, ни државе – напомиње Маја Радоман.

Knjiga i mobilni

Како научити данашњу децу о важности читања, како их приволети да се уместо мобилног телефона лате књиге. То је изазов који се поставља и пред родитељима и пред наставницима и нимало лак задатак.

„И својим ученицима и својој деци говорим исто – кад говориш, у мозгу се укључи једна лампица, кад пишеш, укључи се друга, кад говориш – трећа… а кад читаш мозак светли као Лас Вегас. Све ради, све је укључено – гледаш, поимаш, ствараш слике, замишљаш живот, преживљаваш осећања главних јунака, живиш са њима други живот, саосећаш с њима, схваташ да твоји проблеми нису највећи или да их и други имају, како их решавају… Осећаш један свет који ти је тако познат, а тако другачији и у том свету ти си редитељ, ти замишљаш јунаке, ти их облачиш, ти им одређујеш окружење… Кад писац читаоцу преда књигу, она почиње да живи стотинама нових живота, оним духом који јој подаре читаоци – каже нам Маја Радоман Цветићанин.

Наши јунаци су од крви и меса, а не од метала 

И није важно само натерати децу да се лате књига већ је битно и уз која књижевна дела одрастају. Наш саговорник Власта Н. Ценић посебно истиче важност наше народне књижевности. „У њима су све поруке које дете треба да схвати и прихвати”, каже нам Власта, напомињући да су наше народне песме занимљивије од многих данашњих филмова о јунацима од метала и подсећа: „Наши јунаци су од крви и меса, умеју и да заплачу”.

Он додаје да је веома важно шта читамо, а не само да чланску карту библиотеке брзо испунимо.

Junaci-srpskog-ustanka

„Савремено дете сада има могућност да брзо дође до књиге, а ми смо ишли у библиотеку као на празник, свечано, помало уплашени, али и срећни због онолико корица које нас маме. Сада се много пише за децу, те би се требало то искористити. Приближити деци књиге, јачати код њих љубав и жељу за читањем.Размишљајући о томе, написао сам ’Плетене песме’ које су повезале све кључне појмове нашег националног бића, снажно васпитно делујући на данашње дете: од подсећања на то ко смо били, и ко јесмо, до указивања на бесмртност љубави и верност као предуслове опстанка породице, али и друштва у целини, и подсећања на то да је и сиромаштво лакше подношљиво ако живимо у љубави, слози, као верујућа бића. Сви они који мислe добро своме роду, уочиће колико је и у образовном и у васпитном смислу важна оваква тема. И дете 21. века не сме да заборави своје корене. И ту помажу књиге. Значи, књиге не смеју бити само забава, шарене сликовнице, већ морају и васпитавати и образовати”, напомиње Власта. 

Екран неће „заменити” папир 

Још једно питање које се намеће кад је реч о данашњим навикама читања јесте и да ли електронска књига може да замени штампану. Припадници старијих генерација углавном одговарају да екран нема ту снагу и моћ коју има штампана књига.

„Није исти осећај као кад узмеш књигу, па је листаш, узимаш и остављаш, враћаш јој се, подвлачиш неке мисли, стављаш на груди, крај јастука, кријеш у торби… Не, електронска форма не може заменити штампану књигу са корицама и листовима што миришу на штампарију. Пожелео сам и ја да искористим моћ технике и две моје књиге имају код за очитавање садржаја. Међутим, то је била помоћ електронике, да би дете, читалац, чуо како се казују моје песме на народном језику. Говор мог детињства полако бледи, па је ово прилика да овековечимо звук и изговор. Обе моје књиге на дијалекту се читају широм затворених очију”, каже нам Власта и додаје да је електроника само помогла да књига буде водич у прошлост. 

Електронска књига никада неће истиснути папирну, тврди наша саговорница Маја Радоман Цветићанин, додајући да заједно дају благодат човечанству. Лагана штива, читање из забаве, без обавезе да се нешто истражује могуће је са екрана, међутим студиозан приступ написаном захтева папир и оловку, истиче наша саговорница.

„Заборављамо значај писања руком и процеса који се дешавају у мозгу док читамо и пишемо. Већина људи визуелно памти, знамо на којој страни нам је која слика, на ком делу стране, шта пише испод. Мозак памти детаље, записујемо их да будемо сигурни да их нећемо заборавити, правимо сиже. То је све немогуће само читајући са екрана без записивања. Мозак тако функционише и ништа се није променило хиљадама година, па неће ни у будуће. То што ми мислимо да су нам деца паметнија, није тачно. Свака генерација има све мање интелектуалне капацитете, јер смо као човечанство постали успоренији, задовољнији, лагодије живимо. То што су млади вешти са дигиталним технологијама не значи да су паметнији. А ако се узме у обзир како неселективно користе доступне садржаје, може се рећи да су потпуно неписмени и то не само лингвистички, већ управо дигитално. 

Духовни живот богатији уз књигу 

Свака је прича не само свог аутора, већ и једног времена, јер ако је то по свим принципима шунд, а неко је ту књигу штампао, зар то није јасна спознаја једног времена, пита се Маја. Ипак за њу нема дилеме када је реч о неопходности читања програма који чини средњошколску лектиру, јер то су светски класици

„Често ми ђаци кажу – мени то не треба, ја ћу да студирам електронику или машинство. Какав ће то јадан инжењер, доктор, историчар, дизајнер, продавац бити у друштву изузетних саговорника, а да не зна ништа сем својих стручних знања. Највећи светски лидери били су по основном образовању лоши ђаци, просечни кројачи, аутомеханичари, али су имали визију и моћ комуникације да остваре своје снове. Аргументи се не добијају бубањем, већ богатим духовним животом, радом на себи, отвореним духом и жељом да спознаш туђе животе. Како другачије, ако не кроз књиге.” 

Knjiga

Некада је важило правило да је „књига најбољи друг”. Сада је то вероватно паметни телефон, с обзиром на време које деца од најранијег узраста проводе са њим. И не само деца, већ и ми старији, све више смо, делом и под утицајем епидемије, окренути својим мобилним уређајима.

„Мислим да би књига била изузетан пријатељ и у овим временима, да смо у ово време пандемије ушли с бољих полазних основа. Ми већ деценијама имамо урушавање култа књиге и ауторитета школе тако да је лако рећи – не, деца не читају, и пребацити кривицу на њих. Али, то једноставно није тако. Деца и млади читају кад је породица усмерена подршци школи и наставницима, кад их инспиришу наставници или писци, њихови идоли, највише пратећи рекламе и медије”, напомиње Маја. 

„Читалићи” враћају децу књигама 

Наши саговорници као професори српског језика труде се да младе генерације инспиришу и приближе књизи и кроз републичку манифестацију „Читалићи”. Маја као покретач, а Власта као амбасадор.

„Нашу велику читалачку породицу чине најинтересантија деца Србије. Они су врло често непрепознати у својим школама све док не донесу неку нашу диплому. Онда оно тихо дете, које се не експонира, постаје познато и прихваћено. Да нема ’Читалића’, у неким срединама не би било ничега. Деци се нуди само неколико сличних акција, али ниједна од њих није некомерцијална. Учешће у ’Читалићима’ ништа не кошта, ништа не мора да се купује, књиге могу да се позајме. Нико не мора да ради оно што не жели, а избор облика да се деца искажу толико је широк да је немогуће да свако не пронађе понешто за себе. Снага ’Читалића’ је у нашој повезаности. Сваки годишњи сусрет је за нас славље, и та енергија, познанства, ојачана пријатељства, охрабреност и разумевање греју нас до наредног сусрета и ојачавају преко свих изазова – даљине, изолованости, неразумевања…”, истиче Маја. 

Читалићи

„Књиге су путокази на друмовима живота! То на најлепши начин уче ’Читалићи’. Они осећају пулс и ритам одрастања савременог детета и прилагођавају своје програме управо детету данашњице. Резултати су одлични. Примио се пелцер драге нам Маје Радоман, ауторке ове племените манифестације, па су из Алексинца ’Читалићи’ обишли Србију и кренули у свет. Сада смо међународна манифестација. Ми не терамо децу да читају, деца мрзе наредбе. Ми их само водимо ка књизи, нудимо сусрет са књигама и писцима, увлачимо децу у свет књиге, постављамо оне путоказе на друмовима живота”, закључује Власта.

Многи мудри људи оставили су нам своје мисли као опомену да не заборавимо на значај књиге. Наш нобеловац Иво Андрић говорио је – Остати равнодушан према књизи, значи лакомислено осиромашити свој живот.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

six + nineteen =