Пожари на отвореном који се последњих дана све чешће јављају на подручју општинa Алексинца и Ражња упозоравају нас да неодговорни појединци, а њихов број није мали, настављају са старом праксом уништавања земљишта и загађивања ваздуха. Подаци до којих смо раније долазили указују да су више од две трећине свих пожара они на отвореном.
Добри познаваоци прилика кажу да је у пољима и по нашим насељима било нешто мање паљевина него лане, али као разлог наводе нешто кишовитију годину од претходне. Са почетком јесени и припремом парцела за јесење орање драстично се повећао број инцидената. Свако ко се нађе на путу или улици види да ватрогасна јединица из Алексинца више пута дневно, појединим данима, излази на терен. Алексиначки ватрогасци су задужени и за пожаре у општини Ражањ. Једну такву интервенцију наша екипа је снимила једног сунчаног јесењег дана у атару села Прћиловица.
Очито да апел, па чак и законске претње, немају резултата код једног значајног дела становника наше општине. Паљење биљних остатака на њиви, а богами и пластичног и другог отпада, у нашим насељима се наставља. Казнене мере од десет хиљада динара, а за пољопривреднике укидање државних субвенција на одређено време, не узбуђује ове уништиваче природе. Логично питање зашто је то тако.
За сада нико није дао адекватан и смислен одговор. Можемо само да претпостављамо и да разлоге тражимо у благим казненим мерама, тешко доказивим случајевима и, по многима, хроничној незаинтересовности инспекцијских органа за резултате, по принципу „једини коначни циљ је примити плату”. А онда и народ „гледа своја посла” не желећи да се замера и гунђајући себи у браду ништа не предузима против оних који га гуше.
Докле иде наша тврдоглавост указује и чињеница да код неких пољопривредника не помажу ни упозорења да тиме уништавају плодност земље која њих и нас храни. Јесте да паљење узрокује загађење ваздуха и емитовање већих количина угљен-диоксида, највећег узрочника ефекта стаклене баште. Али, осим што је опасно, спаљивање стрништа је изузетно штетно и за само земљиште. Овакво третирање земљишта дугорочно повећава трошкове производње зато што осиромашује земљиште. Стручна лица саветују заоравање биљних остатака.
На крају још једном да поновимо, мада сумањамо у резултате тих апела. Не уништавајмо природу, не уништавајмо земљиште. Уколико тако наставимо, наши наследници мораће да улажу значајна средства у отклањању штета које смо неодговорно нанели природи. Уместо да се дивимо сређености насеља и еколошкој свести житеља Словеније, Аустрије, Швајцарске и других, улепшајмо наша српска села која су прелепа само треба да порадимо да та лепота дође до изражаја.