Људске приче, колико год биле личне, толико се тичу свих нас, на овај или онај начин. Емпатија према свакој људској судбини мора да постоји, али и организованост друштва да се тим људима, у мери у којој они то желе, помогне. Једна од слика која нас ових дана опомиње у граду јесте и она коју смо забележили недалеко од улаза у алексиначку библиотеку.
Неколико наших суграђана пронашло је хлад, а чини нам се и преноћиште, код једног дрвета и надстрешнице испред библиотеке. Њихова потрага за хладом разумљива је, било да у граду бораве само преко дана или дуже. Али тог хлада је у центру све мање. У главној улици још се чека да израсте нови дрворед. Тај део града оскудева парковима, а и оно мало зелених површина које имамо више није доступно свим грађанима, јер им је намена промењена. Када се све сабере, поступак ових људи у потрази за хладом јесте логичан, али није оправдан.
Такође, није оправдано ни скретати поглед са оваквих призора, као да нас се то не тиче. Туда пролазе грађани, не само они који иду у библиотеку, а међу њима су и деца. За многе је то непријатна слика, а за неке и стресна. У једном тренутку, када смо се заинтересовали за ову појаву, једна суграђанка, која је била међу особама које су лежале у хладу, постала је агресивна, мислећи да угрожавамо њену приватност и да ћемо је фотографисати. Наравно, то нам није падало на памет. Али нам је пало на памет да би се слична ситуација могла догодити између неког дечака или девојчице и те госпође, чији је карактер, можда, непримерено пргав.
Све наведено описали смо бираним речима, примереним јавном обраћању. Међутим, није прихватљиво да се о овим чињеницама и призорима ћути, нарочито од стране надлежних служби, које не би смеле да се понашају по принципу: „То није наш проблем, нисмо надлежни” или „Бриго моја, пређи на другога.”