У години када обележавамо 110 година од долазак српске војске на Крф и голготе кроз коју су она и наш народ прошли, да бисмо стигли на ово остраво, битно је сагледати ове догађаје и из перспективе наше дијаспоре која је расута широм света. Колико наши људи воде рачуна о традицији и српском наслеђу, уверили смо се и прошле године на Коринтском заливу у грчком граду Лутраки, на месту где се спајају Јонско и Егејско море.
У околини овог приморског и бањског градића се налази планина на којој је смештен велики број манастира. Ми смо одабрали један који нам се чинио да има најлепши поглед на залив, али таксиста нам предлаже да идемо још навише и да посетимо један други у коме долазе доста наши људи из Чикага, као и из градова других земаља, па чак и из Хрватске. У околини грчког летовалишта Лутраки, на обронцима планине Геранија, налази се Манастир Светог Патапија, у коме се чувају свете мошти, глава царице Јелене Драгаш, последње византијске царице, иначе српског порекла.
Вођени тим искуствима, питали смо кустоса Српске куће на Крфу Љубомира Сарамандића како споменичко и историјско наслеђе са овог острва утиче на нашу дијаспору. Наш саговорник каже да у периоду када немамо обавезе на Крфу, дакле од првог јануара до првог априла, веома често држи предавања и покушава овај историјски тренутак да приближи и у Србији и у дијаспори.
Сарамандић истиче да је готово био у свим европским земљама и посебно му је драго ако после тога групе наших људи из дијаспоре дођу на Крф.
– И морам да кажем да је сусрет са фотографијама, предметима, пре свега са костима предака, за наше људе из дијаспоре посебно емотиван. Прво, они схвате, а у разговору ми врло често то и потврде, да без националног идентитета губи се и сваки други идентитет. Дакле, основни саставни детаљи су језик, вера и обичај. И уколико изгубимо тај идентитет, то почиње да се дешава већ у другој генерацији. Ми ћемо можда добити неке привилегије у земљи у којој се налазимо, али за касније, ни тамо нећемо бити цели – преноси своја искуства овај кустос.
Наш саговорник нас подсећа ко је у том тренутку представљао Србију те 1916. године у свету. Наводи да је посланик у Грчкој био је Јован Дучић, у Румунији Милан Ракић, у Француској Сима Лозанић, изaсланик српске владе у Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији био је Николај Велимировић. Почасни конзул Србије у Сједињеним Америчким Државама био је Михајло Пупин, а велики Никола Тесла – његова последња жеља била је да буде сахрањен управо уз звуке песме „Тамо далеко“.
– Дакле, сви они који су у том тренутку нешто представљали у свету, сви су своје знање, упркос неким својим неслагањима и сукобима, потпуно ставили у службу борбе, праведне борбе српског народа. Тако да је то остало и до дана данашњег. Ја још нисам упознао Србина да је успео у свету, у било којој области, да се одрекне свог идентитета – предочава Сарамандић.
Он чување индититета не супроставља поштовању избора наших земљака да свој живот граде у некој другој земљи уз поштовање закона те државе.
– Једног тренутка, наравно, то је посебно код те друге генерације, код оних који су рођени у дијаспори, неко своје знање које су стекли у земљи у којој су рођени, да једног тренутка примене и помогну Србији, као што је и тада била. Али држати до себе и свог идентитета је услов да вас цене странци. То је моје уверење. И Срби који живе у дијаспори, управо својим личним разговорима са мном, потврђују ту тезу – завршава наш саговорник.
Коришћене фотографије: grckainfo.com.