Сећања која бледе: 17. новембар, дан када је изгубљено 90 живота

Јуче су се навршиле 32 године од трагичне погибије рудара у Алексиначким рудницима угља, једне од највећих трагедија у новијој историји Алексинца. Тог 17. новембра 1989. године у северном ревиру јаме „Морава”, на дубини од 700 метара, заувек су изгубљена 90, углавном млада, живота, а ова трагедија обележила је крај осамдесетих година, не само у Србији, већ у целој тадашњој Југославији.

Несрећа се догодила у 11:59, а животе рудара из прве смене угасила је једна грешка. Страдали су од пожара који је избио пошто су четворица камарата апаратом за аутогено заваривање секли део гвоздене подграде.

Од трагедије у руднику, ни град више није исти, посебно насеље Алексиначки Рудник. Од некада живахне насеобине, данас су куће многих рудара оронуле и без станара. Страхоте која је задесила град присетио се и наш колега Нинослав Миљковић, који је као млади новинар Борских новости извештавао о трагедији у руднику. Његово сећање преплиће се и са тумачењем ширег контекста догађаја из 1989.

Аутор фотографије: Хаџи Миодраг Миладиновић

– Сећања на те догађаје укратко могу да стану у четири речи. Огромна туга и велика солидарност. Било је породица које су остајале без мушких глава, а црни барјаци на сваком кораку као у сценама најјезивијих ратних филмовима. Страдање које је подстакло и последњу велику солидарност некада велике државе зване Југославија. Са данашње дистанце, стиче се утисак да је то био почетак наших страдања на овим просторима. Увод у тешке ратне и санкцијама захваћене деведесете године прошлог века – сматра алексиначки новинар.

Додаје да је тада све било другачије. Да се спорије живело, да је људски живот некако више вредео и да је било више времена за оплакивање сваког губитка.

– Велике су биле емоције. Сећам се да ми је, након што сам извештавао за тамошњи радио, врло тешко било да напишем текст за новине. Уз помоћ старијих колега у редакцији ’Борских новости’, чије су очи, као и моје, биле навлажене сузама, успели смо да започнемо репортажу речима које и сада буде емоције – присећа се овај колега, и подсећа на њих:

„Алексиначки рудник је завијен у црно. Помрачје са Буковика доноси лелек и мук. У исто време, у јами „Морава”, седам стотина метара под земљом, остало је 90 камарата. Хранитељи 132 детета и много мајки. У многим кућама више нема мушке главе. Остале су на коти, испод 445. Уклети јамски хоризонти. Црно је да црње не може бити. Алексинац, рудник је завијен у црно. 

Да су Алексиначки рудници неизбрисиво препознатљива карта овог нашег краја указује и искуство овог новинара приликом боравка, пре неколико година, у некада побратимском, а данас пријатељском словеначком Загорју об Сави. На помињање Алексинца, каже колега, многи су нас питали за Рудник.

Аутор фотографије: Хаџи Миодраг Миладиновић

– Нажалост, и тамо је рударење замрло. Али успомене на тај период се чувају у оквиру музеја рударства. Можда би нешто требало направити и код нас. Али тешко је. Нарочито сада када је угаљ окарактерисан као енергент, који због загађења, нема будућност. Видећемо. Можда ћемо после неколико година слушати другачију причу – каже наш саговорник на основу дугогодишњег искуства.

Оно што њега помало забрињава, али не изненађује, то је наш однос према оваквим догађајима из прошлости. Једноставно као да смо их заборавили.

– Све се променило за ових тридесет и неколико година. Као да више немамо времена ни за шта друго, осим за стицања материјалних добара тежећи и да уграбимо мало времена за опуштање. Што и није чудно, када се има у виду шта смо све преживели. А сад и ова светска мука, вирус. Имам утисак да је и људски живот делвавирао – покушава Миљковић да нађе разумно оправдање због чега је јучерашњи дан у овдашњој јавности прошао скоро незапажено. 

Покушава, али није изненађен. По његовој причи још се у години страдања алексиначких рудара могло наслутити куда се крећемо.

– И док је већина родбине и грађана било у искреној жалости за настрадале, један део родбине и нажалост удовица, прилив значајне помоћи искористио је за куповину тада луксузне робе. Па су у маленом Алексинцу преко ноћи никле продавнице, тада најмодерније техничке робе и бутици са скупим бундама. Сећам се да сам о томе и писао. Наравно после расипања, долази и беда коју смо искусили у наредним деценијама – каже колега Нинослав Миљковић, уз поруку да би ова година оптерећена короном требало да буде последња у којој се на дан страдања рудара тако мало говорило о том догађају. 

Аутор насловне фотографије: Хаџи Миодраг Миладиновић

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

4 × 5 =