Када се помисли на „бекство у природу” обично су асоцијација умирујућа атмосфера, цвркут птица, поветарац и лагана шетња. Нажалост, често ту идилу наруши призор дивљих депонија које се све чешће могу видети ван насељених места широм алексиначке општине. Просто је невероватно да на путу до атрактивних природних локација којима обилује алексиначка општина скоро да нема шетача, али зато призори гомиле пластичних флаша и свакојаког другог отпада не мањкају ни на најнеприступачнијим теренима.
Ко га је ту оставио – питање је на које одговор треба да потраже надлежни. Још боље је питање чиме се руководи онај који крене у најзабитије делове своје околине како би баш тамо одложио гомилу отпада из свог домаћинства.
Од недавно је организованим одношењем смећа обухваћена територија целе општине, у граду постоје и канте, односно контејнери за селективни отпад, али део популације за то нимало не мари.
И све се то дешава, у време када се држава увелико припрема за отварање фамозног еколошког поглавља 27 за приступање Европској унији, које се процењује као једно од најзахтевнијих, а чије затварање по свему судећи неће бити лако. Стручњаци процењују да ће највећи терет прилагођавања Србије стандардима Европске Уније поднети управо локалне самоуправе.
Можда појединци на овај начин покушавају да бојкотују улазак у ЕУ, али пре ће бити да се ради само о бојкоту здравог разума. Но, вероватно ћемо и у овом случају успети да нађемо кривца у другоме. То нам барем полази за руком.
На путу до излетишта Шуматовац и места чувене Шуматовачке битке у Првом српско-турском рату наша екипа затекла је неколико сметлишта: