Приче из Житковца: „Партијцима” важнији 29. новембар од дана стрељања њихових сабораца

Наш читалац проф. др Светозар Вукадиновић родом из Житковца нам је у послатом писму указао на један значајан догађај из наше прошлости који заслужује већу пажњу заједнице. У тексту који је овај универзитетски професор природних наука у пензији насловио „Слово на гробљу у Житковцу 5. децембар 2021. године” каже: „Пре 80 година, тачније 5. децембра 1941. године, немачки окупатори стрељали су 44 Србина испред капеле на гробљу у Житковцу.

На спомен-плочи, уздигнутој око пола метра од земље и удаљеној од зида капеле такође за око пола метра, назначено је да је ту 1941. године, после велике борбе у Јошаници, стрељана већа група првобораца – партизана Озренског одреда.

Тај текст, упознаје нас овај читалац, поставио је Месни одбор савеза бораца у Житковцу 29. 11. 1951. године, дакле шест дана раније од дана стрељања. Тада је за политичаре 29. новембар био значајан датум, па 5. децембра нико није дошао до гробља да стави макар један цвет у подножје зида капеле, дан када су Немци стрељали 44 Србина. Међу стрељанима било је 11 чланова бораца Јастребачког одреда, партизана и 33 Рома из села Јошанице, недалеко од Сокобање, који нису били чланови Сокобањског партизанског одреда.

Чланови Месног одбора бораца Житковца нису се ни потрудили да испишу имена стрељаних, ни тих 11 партизана као ни тих 33 Рома, а свакако су знали да их је пред стрељање „исповедао” житковачки поп Вукадин. Он је чак уз помоћ јошаничког пароха добио и имена 11 Рома које није стигао да „исповеди”, јер су Немци после „испитаних” 22 Рома прекинули то саслушање. Разлог, да би обавили стрељање пре мрака. Тада су у дворишту монопола Немци постројили све дотеране Србе и Роме, прочитали им смртну пресуду и отерали их испред капеле на гробљу где су их стрељали. Поп Вукадин је целокупни списак стрељаних предао нишком музеју. Професор Светозар је син поменутог пароха (примедба редакције).

За неко доцније обележавање дана стрељаних, 5. децембра – тај зид капеле је окречен, а црвеном бојом су истакнута места на зиду где су се меци заривали. На том зиду се још може уочити да је црвеном бојом обележено и још једно место изнад глава стрељаних, што значи да се међу немачким убицама налазио и један Немац који није хтео да пуца у људе испред тог зида капеле – зида смрти. Само један!

Поп Вукадин је са монополске ограде посматрао то стрељање па је уочио да је потпоручник Вробел, који је командовао четом војника, пришао сваком стрељаном и испаљивао по метак у главу, сваком од њих. Овај детаљ је уочио и Бора Марковић, мештанин са тада својих 15 година (који је још жив), а био је скривен у копи кукурузовине прве њиве до капеле.

За једну од тих годишњица стрељања, рецимо 1980. или 1990. године, Житковчани су скромно оградили то парче земље поред капеле, где су били сатерани сви ти људи за стрељање. Та ограда се сада распада, стубићи су у блату које плави вода са чесме постављене на зиду капеле. И ограда око заједничке гробнице, тврди овај наш читалац, је такође у распаду.

Сутра: Ко тражи уређење тог дела гробља и шта предузима локална самоуправа.