Председници удружења и месних заједница о проблемима села

Иако није било ратова, куге, ни било каквог помора, број становника општине Алексинац за нешто мање од две деценије смањио се за 15.000 становника. Годишње, на хиљаду становника у једној од територијално највећих општина у Србији роди се свега пет беба, а умре 16 становника. У алексиначким општинама доминантно је старо становништво, док омладина размишља како да напусти земљу и нађе уточиште у неким бољим и развијенијим друштвима.

‒ У Србији је од 2002. до 2011. број становника опао за око 400.000, а животни век смањио се са 74 на 59 година. Нешто гора ситуација је у општини Алексинац где је стопа мораталитета 16,5, далеко већа од просека у Србији. Такође, у Алексинцу је данас више од 2.000 неожењених који имају између 20 и 40 година – каже магистар социологије Мирослав Станисављевић из Доњег Љубеша.

Иако је овај проблем смањења броја становника присутан и у градским срединама, ипак је уочљивији у селима. Из села одлазе не само млади, већ целе породице, каже Драгана Пешић, председница Месне заједнице Доњи Љубеш.

‒ Основна школа у Љубешу која покрива четири суседна села 2000. године имала је око 140 ђака, а ове године број основаца пао је на свега тридесетак – каже Драгана, која се након удаје из Крушевца преселила у ово алексиначко село и додаје да на потезу између Витковца и Житковца не постоји неко место где би се млади окупљали. 

И месном заједницом Вукашиновац од пре седам месеци руководи жена Гордана Васиљевић, која се после скоро три деценије живота у Швајцарској вратила у свој родни крај.

‒ То вам је као однос према мајци и маћехи. Маћеха вам све даје и купује, а мајка је бедна и сиромашна, али ипак мајка је мајка – објашњава разлог свог повратка у завичај и каже да је у Вукашиновцу успела да ангажује мештане да нешто мењају у својој средини и да се често организују радне акције чишћења села, али да је велики проблем однос родитеља према деци.

‒ Деца су овде ‘уаљена’. Оно чиме човек треба да се поноси, овде се тога стиде – додаје Гордана, алудирајући на пољопривредне послове које махом раде стари, док незапослени млади неретко преспавају подне.

Да су последице демографских проблема највидљивији у селима, кажу и у алексиначком Друштву за развој креативности, који су до сада реализовали неколико пројеката у сеоским срединама, попут „Помоћ у кући” и пружање лекарске помоћи сеоском становништву, а међу успешнијим активностима је формирање неколико женских удружења на подручју алексиначке општине.

‒ Могу да кажем да су се села у којима су удружења жена активна променила набоље – каже Снежана Живадиновић из Друштва за развој креативности.

У „Етно удружењу Корман” и удружењу „Супер жене” из Тешице истичу да су кроз своје активности успели да анимирају жене на селу. Иако је ово добар корак у оживљавању заједнице, неопходно је да се и младе генерације укључе.

‒ Наша етно кућа у Корману постала је препознатљиво обележје не само села, него и општине. Долазе нам из земље и суседних држава. У удружењу се бавимо старим занатима, али проблем у селу је што не постоји нека откупна станица за оне који се баве пољопривредом, а и то што млађе генерације не знају да чувају нашу имовину – каже Радица Бабић из Етно удружења „Корман”.

Удружење „Супер жене” из Тешице броји тридесетак чланова, а поред хуманитарних акција и етно раднионица, организују и бесплатне лекарске прегледе за мештане. Председница Мира Богдановић каже да кроз етно радионице уче младе старим занатима попут плетења, вежења и хеклања, како би се они сачували од заборава, а у њиховом удружењу тренутно је свега десетак младих који су се укључили у ове активности.

Један од проблема развоја бизниса на подручју је лоша инфраструктура, пре свега лоше сеоске улице и слаба струја, као и недостатак садржаја намењених младим становницима, предочила је Надица Лазић, предузетница из Мозгова.

Српско село неретко се везује за пољопривредну производњу, а она је, рекло би се, никад гора нити неорганизованија. Није нужно да становници села буду пољопривредници, али је тужно да потенцијал сеоског плодног земљишта остане неискоришћен. Да је ситуација у овој области лоша, каже Срба Трифуновић, председник Удружења „Сточар” из Лужана.

‒ Удружење скоро да не постоји. Радили смо док смо имали подршку локалне самоуправе. Проблем је што се спутавају велики произвођачи. Рецимо, ко има преко 19 грла и преко 20 хектара земљишта нема право на субвенције, а највећи проблем је разуђеност парцела, тако да треба убрзати процес комасације – каже Трифуновић.

Лоша инфраструктура, посебно у сеоским срединама, недовољно интересовање младих и генерално, недовољна ангажованост републике и локалне самоуправе по питању опстанка заједнице, али и наша апатичност и незаједништво доводи нас до тога да нас је из године у годину све мање и да нека села која су преживела многе ратове и кризе, ову вероватно неће преживети. То је отприлике био закључак ове трибине „Да нам села оживе”, која је данас у организацији Удружења ДАРС одржана у прес центру Дома културе у Алексинцу. На трибини су, поред споменутих, говорили и председник Удружења „Јагода” из Гредетина Нинослав Миљковић, председник Удружења ДАРС Мића Милојевић и председник Удружења српско-руског пријатељства „Рајевски” из Житковца „Божа Марковић.