У ражањском селу Рујишту присуствовали смо практичној радионици израде црепуља коју је водила Данијела Петровић из овог места. Полазници овог једнодневног курса, организованог у оквиру Пројекта „Очување нематеријалног културног наслеђа општине Ражањ”, могли су да настанак црепуље прате у више фаза.
Данијела нам објашњава да прво одлази на црепуљарско брдо, ту у селу, за земљу коју користи за црепуље. Некада су се оне правиле тамо, а сада, пошто тамо нема људи, она материјал доноси кући.
− Те глина има само у Рујишту. Нема више ни у једном селу у Србији. Потопимо прво земљу „луавицу”, односно прво се суши, па се онда потопи. Онда је у канику мешамо. Каник вам је то, просто речено, једна ископана рупа где ми топимо земљу и где газимо. Меша се глина и луавица и тај црепуљарски песак такозвани. Па се згази једно шест-седам пута да добро умесите да вам буду што лепше црепуље − објашњава наша саговорница почетни процес у изради црепуља.
Након што су мајсторица и полазници добро изгазили смешу, иста се довози до места где почиње обликовање будућег суда. Када се заврши прављење црепуље, оне се суше пар дана, зависи од спољне температуре. Четири-пет дана, колико год треба.
− Онда када буду онако просушне, суве да кажем, али не толико, онда их стружемо косом са којом се некада косила ливада. Затим се још досуше скроз да буду баш потпуно суве. Онда се навлаженом крпом памучном, а пре тога се поспе ситна црепуљарска земља, она што смо стругли, црепуља онако окалаише. То се зове калаисање. Онда се једном нашом алатком, која се зове зарезојла, то је алат од дрвета који има урез један и ту неку жицу или ексерчић, уређује црепуља и када се урезује, оставља један канал, где се после печења ту везује паљена жица и када се све то онако лепо осуши, носимо у фуруну − каже Данијела уз напомену да је најбоље пећи на буковом дрвету.
Важно је, како нам каже Данијела, да се усушкају будуће црепуље са свих страна дрвима и после печења се оним пепелом мало премажу крпом и веже се жица. И ето црепуље.
Са Данијелом смо започели и причу да ли је само мит или стварност да се рујишка црепуља може само ручно да направи. Саговорница нема баш та искуства, али нам је пренела причу коју је и она чула.
− Па шта знам, ја нисам пробала машином никад. Каже ми тата да су пробали некад стари да газе блато машином неком. Није било резултата, јер таква је глина, не дозвољава прво никакву машину, а и глина је тешка, тако да било шта да је окреће, ја мислим да не би могло – каже ова дама, која је савладала и овај захтевни занат, уз напомену да је црепуља из овог краја специфична по ручној изради.
И Данијела истиче да због тога рујишке црепуље могу да поднесу баш велику температуру, што значи може да се спрема на ватри, не само у жару и у шпорету.
− И тај црепуљарски песак, што није песак него је исто нека врста земље, само тако га зову. Није камен. Те земље се мешају и вероватно да је ту у тој глини нека тајна која даје специфични укус храни када се пече и кува у црепуљи. Нема пуцања. Пукну баш врло ретко када је дуго, дуго користите, или када је баш врућа и онда је ви онако мало нагло пустите, онда нормално да хоће. Али ако се придржавате правила и водите рачуна, може баш дуго да вам црепуља траје − категорична је Данијела.
Она још каже да овдашња црепуља није као грнчарије у другим крајевима, где је глина финија и где се ради на машини. Точак се окреће, а човек само потпомаже и то се много лепше умасни.
− Ви када печете хлеб, ви напалите црепуљу. Онда је склоните са ватре и она својом топлотом пече. Не загревате је стално. Него сте је склонили, ставили погачу у црепуљу, одозго ставили сач, а затим жар и пепео – открива нам наша саговорница неке од тајни зашто се све већи број људи, нарочито по ресторанима − опредељује да користи црепуљу.
Кроз разне пројекте локалног и националног значаја ражањско црепуљарство заузима место на српској мапи нематеријалног и занатског наслеђа које му заслужено припада. У тој функцији је и радионица о којој смо писали. Кабинет министра за развој недовољно развијених општина је подржао овај пројекат.