На прагу смо овогодишње жетве стрмих жита за коју наши пољопривредници , са којима смо разговарали, сматрају да ће донети просечан род. По њима то и није тако лоше, када се има у виду дужи период сушног времена које је било овог пролећа.
По речима пољопривредника Србе Трифуновића из Лужана, који житарице гаји на преко 20 хектара, у моравском делу општине жетва јечма је почела, а за десетак дана комбајни ће ући и у парцелe са пшеницом. Његове процене су да ће се приноси хлебног жита кретати од четири тоне до шест тона по хектару, што је по њему по приносима једна просечна година.
Трифуновић каже да је тај род задовољавајући, гледајући нестабилне временске прилике и један период када није било довољно влаге. Овај наш пољопривредник на свом поседу очекује принос пшенице изнад пет тона по хектару. Као позитивну чињеницу наводи да је било мало површина под пшеницом које су биле изложене невремену.
Слична су очекивања и Предрага Ђорђевића из Гредетина, који стрна жита гаји на преко 40 хектара. Жетва јечма на том потезу почиње за два до три дана, а скупљање хлебног зрна очекује се од првог јула. Ђорђевић очекује приносе од пет тона па на горе, јер је предузео све неопходне агротехничке мере. Што се тиче уопштеног просека, уз ограду да је незахвално прогнозирати, овај наш саговорних каже да ће он бити неуједначен од парцеле до парцеле и да ће на то утицати низ фактора. Најначајнији је колико је уложено у примену агротехничких мера, што није уопште јефтино. Ђорђевић на крају каже да је најбитније да се покупи оно што је родило, а приноси су такви какви су, јер пољопривредник увек ради са ризиком.
Атар села Мозгова под Буковиком је познат као једна од алексиначких житница. У разговору са Миланом Милетићем из овог села смо сазнали да је и овде пшеница у задовољавајућем стању, а да он лично очекује на засејаних око 40 хектара приносе од шест тона па навише.
Овај пољопривредник пшеницу гаји искључиво за тржиште и сматра да принос испод пет тона по хектару не обезбеђује никакву зараду. А што се тиче саме цене хлебног зрна овогодишњег рода, по њему, требала би да буде 30 динара по килограму, у односу на 20 прошлогодишњи.
И он, као и његове колеге из Лужана и Гредетина, свесни су да тржиште, па понекад и аграрна политика, не иду увек њима на руку и спремни су да прихвате ризик производње, што се каже фабрике на отвореном небу. То је изазовно и тешко. И зато они заслужују сву пажњу заједнице, па и нашу. Док је оваквих ратара, има и неке наде да алексиначка села неће у потпуности бити запуштене средине са по неким становником.