Овогoдишње обележавање годишњице формирања Озренског партизанског одреда у Липовцу протекло је скромно због целокупне ситуације са коронавирусом на подручју наше општине. Придржавајући се препорука надлежних, делегација Општинског одбора Удружења бораца Народноослободилачког рата општине Алексинац у сарадњи, са Одбором за неговање традиције и обележавање значајних историјских датума општине Алексинац, јуче је на 79. годишњицу од формирања одреда положила цвеће на спомен-чесму у центру села, минутом ћутања одала пошту борцима Озренског партизанског одреда, а потом обишла спомен-воденицу где је током рата радила партизанска техника.
− Самом формирању одреда претходио је састанак водећих комуниста Нишког округа на левој обали јужне Мораве код Доњег Љубиша где је договорено да се одред формира 1. августа на планини Озрен изнад Липовца од сокобањске, ражањске и алексиначке групе партизана. Како је алексиначка група каснила, одред је формиран другог августа у шумаревој кући на Облој глави изнад Липовца. Одред је у том тренутку бројао 25 бораца. За првог команданта изабран је Радоје Вујошевић Риста, судија окружног суда из Алексинца, док је први комесар био Алекса Маркишић Павле из Сокобање. У штаб су ушли још Момчило Поповић Озрен, Миодраг Миловановић Дракче, а курир штабски био је Живота Николић Миша. Тиме је народ овог краја Србије започео борбу против окупатора – подсећа на историјске чињенице Мића Милојевић, секретар Удружења бораца Народноослободилачког рата општине Алексинац.
Био је то први партизански одред на подручју ратног Нишког округа и други у овом делу Србије. Иначе, борбени пут Озренског партизанског одреда је трајао од 2. августа 1941. па до 10. априла 1943. Његов борбени строј прошло је 310 бораца, а седам бораца проглашено је народним херојима.
Ne lažite vise narod o tom sektasko lopovskom pokretu kažite pravu istinu ko se borio za oslobodjenje a ko za preuzimanje vlasti živeo pukovnik Dragoslav Mihailović
Koliko je ljudi streljano zbog tih bandita kojima tepate čudnim nadimcima, a koji su se „borili“ po principu ‘udri i beži u planine dokle možeš da pobegneš dok Nemci pritom raju streljaju’, tu evidenciju izgleda niko nije vodio. Ali kog datuma su gde i na kojoj obali Morave (!) imali ručak, piknik i osmišljali odrede a u kojoj kolibi bi se sa danom zakašnjenja nakanili i da se sastave, to je u više primeraka sa sve pečatom zabeleženo u administrativnim izveštajima. Ipak moramo da znamo sve herojske članove štaba i celog zapisničkog stola i svačiji nadimak, koji kao da je za svakog izvlačen iz šešira…
A danas nedostaju heroji koji bi se digli protiv zla i nepravde… Trebaju nam Rista, Pavle, Ozren, Drakče, Miša…
Šta je taj Ozrenski Partizanski Odred uradio za te dve godine postojanja, sem što je osnivao odred na deset različitih lokacija istovremeno i štampao pamflete u toj vodenici u Lipovcu? Jer ja ne čuh ni za jednu bitku u okolini u tom periodu postojanja odreda.
Sramota bre više čime trujete ovaj narod i za šta polažete vence. Ja razumem da položite venac jednom u godini ili za poginule u nekoj konkretnoj bici, ali vi već mesec dana polažete vence po čitavoj opštini za neke unesvest događaje. Venac za osmišljavanje odreda, venac za osnivanje odreda, venac za pečenje prasića, venac za vađenje krompira. Kao da je neko izginuo tokom sastančenja u toj kolibi pa se pamti taj događaj.
To što je taj odred radio, to je obično gerilsko ratovanje. Uzdigli ste obične gerilce na rang božanstva. Nije heroj onaj kome nadenete nadimak „Šapica“ ili „Doktor“, nego onaj kome ni ne znate ime. Heroji su vojnici u Prvom svetskom ratu, koji su kod svakog grada vodili neku veliku bitku i ginuli. Heroji su oni neimenovani seljani koji su bili između čekića i nakovnja (partizana i četnika) i morali da biraju čiji će jataci da budu, i koji su se snalazili kako znaju i umeju da prežive. Njih su tri različite strane ubijale. To su heroji. A ne vaši gerilci koji upucaju nekog, bace jednu bombu a onda beže u planine. Poput onog Ace Sinadinovića koji je „mučeničkom smrću ubijen“ na jednom vrhu Malog Jastrepca – iz prostog razloga jer nije imao gde više herojski da beži.
Mene bi najdublja sramota bila da polažem vence za osmišljavanje nečega ili sastajanje u kolibama, pogotovo pored toliko neznanih istinskih žrtava svih tih ratova i pored toliko kosturnica rasejanih po okolini. Ali vama u krvi samo komiteti i zapisništvo i to su vaši heroji – zapisničari, a ne borci.