Био је и тада петак, 17. новембар, али 1989. године. Петак који је у црно завио бројне рударске породице из алексиначке општине. Тај петак био је и задњи радни дан за 90 рудара прве смене који су страдали у пожару у северном ревиру јаме „Морава”. Сирена која је тада означила несрећу била је и последња која се зачула на Алексиначком Руднику. Скоро три и по деценије не чује се ни она која означава долазак нове смене, нити рударски поздрав „Срећно”. Након ове несреће, држава је 1990. затворила рудник који је експлоатисан од 1883. године, а алексиначки рудари своје „ухљебљење” нашли су у другим рудницима у Србији.
Сећајући се страдалих рудара пре 34 године њихове колеге, представници рудника и два репрезетативна синдиката, као и Месне заједнице Алексиначки Рудник, су данас на Новом гробљу положили цвеће на спомен обележје у комплексу где је сахрањен већи број тада погинулих камарата.
Свих ових година након затварања рудника провејава питање хоће ли Алексинац поново бити град рудара.
Фотографије нам је уступио председник МЗ Алексиначки рудник Ђорђе Дермишевић.