Данас поподне службено сам накратко боравио у Нишу. Прошао сам од Дуваништа до Градске куће. Две недеље нисам био тамо. Сада су улице исте, али као да сам у савим другом Нишу. На улици је мали број возила, а скоро симболично можете срести људе на улици. По мом понашању одмах се могло приметити да нисам Нишлија – наоружан рукавицама, маскама, наочарима и свим оним што може допринети безбеднијем боравку у једном од три најугроженија града. Код Нишлија нема толико опреза. Маске се и носе, а понеко и рукавице. У Градској кући портир се држи на пристојном одстојању док чита бројеве моје личне карте коју сам спустио на пулт. У нашој општинској кући, чини ми се, више се пажње придаје безбедоносним мерама. Осим што у сунђеру за брисање обуће има више течности, алексиначки портир вас просто дочекује на степеницама са течношћу да вам попрска руке и прибор који држите.
У неколико контаката приметио сам да се Нишлије држе правила да када улазе у просторију обавезно дезинфикују руке, док се рачун и производи пакују и стављају на пристојну раздаљину. На бензинским пумпама дезинфикују се и места где купци спуштају платну картицу. И свако срдачно прихвати ваш поздрав и истом мером вам узврати на жељу за добро здравље. Како је у великим маркетима и продавницама не знам, јер тамо и нисам имао потребе да изазивам „ђавола”.
Стиче се утисак као да сви нешто у наредним данима ишчекују. Онај нишлијски дух и добар мерак је спласнуо, али је остала јужњачка топла душа. Зато од срца комшијама желимо добро здравље и да што пре буду скинути са списка једног од жаришта корона вируса у Србији.
А после да анализирају где су то погрешили. Да ли у недовољној изолацији путника са ризичних летова, или пак енормним гужвама у граду, посебно око Осмог марта. Драге Нишлије, а и ми Алексинчани који смо ваши чести гости, када ова недаћа оде викендом више треба да боравимо у природи и код рођака, а мање да траћимо време у шоповима, на понекад глупаве шетње и беспотребну куповину.