Посета „Српској кући” на Крфу, без обзира по који пут боравите у њој, увек је инспирација да се нешто ново сазна. Овог пута смо желели да сазнамо од кустоса Љубомира Сарамандића, о чему он разговара са странцима када они посете музеј.
Да би нам одговорио на ово питање наш саговорник се присетио да је пре извесног времена имао разговор са једним господином из Кине. Мисли да се презива Вонг, који живи у Базелу и ожењен је Српкињом.
− Када сам му рекао да велики број Кинеза посећује Српску кућу и да је изузетно лепа та њихова комуникација са српским прецима, он ме је питао: „Да ли знате зашто вас Кинези воле?” Ја сам му рекао: „Никада нисам био у Кини. Ипак, ми смо мала држава у односу на Кину.” А он ми је рекао једну реченицу која може да сумира све о чему разговарамо: „Зато што се никада не предајете” − каже овај искусни кустос који разговоре са страним посетиоцима сматра драгоценим.
Сарамандић мисли важним да је управо та перцепција тог историјског тренутка, та прва реченица наредбе о повлачењу управо тако почела: капитулација је била најгоре решење.
− Дакле, ми не признајемо капитулацију – ни на нивоу државе, а ни на нивоу појединца. То је једна поука овог историјског тренутка. И, упркос свим жртвама и свом страдању, наши преци су успели да се опораве и да покажу своје најбоље лице. И на нама је да не чекамо нове ратове, већ да тај победнички набој који овај историјски тренутак носи – то је бар моје уверење – трансформишемо из ратног у мирнодопски патриотизам, из жртве у пожртвовање, из тог великог „ја” у нешто што се зове „ми” − поручује наш саговорник док на Крфу у разговору за наш медији претресамо нашу прошлост и говоримо о будућности.
Сарамандић поручује, а зашто и ми не бисмо се сложили, да и у мирнодопским условима покажемо једну слику која је приближна оној слици коју су нам оставили наши преци.
У понедељак: Уместо туге, захвалност
Насловна фотографија направљена уз помоћ вештачке интелигенције (ChatGPT).