Боравити на простору Косова и Метохије, а не посетити неку од многобројних српских светиња је незамисливо. И све оне су дубоко укорењене у свест и духовно наслеђе српског народа, било на ком простору да живи. Једно такво светилиште је и манастир Светих Врача у метохијском селу Зочиште, које се налази у општини Ораховац.
Целокупну бригу о уређењу манастира воде два свештена лица уз помоћ верника из околине. А њих је мало, јер је након рата 1999. године на овим просторима све мање српског становништва. То је на неки начин и разумљиво, имајући у виду шта су све преживели и колико су прогањани метохијски Срби од албанских екстремиста. Зато се посете овом манастиру заказују.
У сваком случају, ако сте путник намерник из далека, као што је био наш случај, нећете бити враћени. Седимо у лепо уређеној порти послужени преукусним грожђем, какво зна само да роди у овом крају, и разговарамо о овдашњем животу, прекидајући причу да ослушнемо недалеки жубор речице и уживајући у спокојству и душевном миру које човек осећа поред ове светиње.
Свеци од којих лек траже и Албанци
Пре тога смо посетили унутрашњост цркве у којој су Свете мошти Козме и Дамјана. Верује се да оне имају исцелитељске способности, па према моштима светитеља поштовање гаје и локални, али и Албанци из других крајева. Како нам објашњава један од домаћина, иако Албанци не разумеју баш најбоље значај молитве и ових светаца, ипак верују у исцељење болести и поклоне се моштима или легну поред њих и тако неко време мирују.
Како у Зочишту нема више Срба, манастир најчешће посећују мештани околне Велике Хоче и Ораховца и странци, али и Албанци из горе наведених разлога. Један од домаћина са тугом констатује да се Срби не враћају на своја имања, иако је део кућа обновљен, а неко од њих и продаје своју дедовину. Возач националне телевизије, који је протеклих деценија много пута боравио на овим просторима, каже нам да због претњи Албанаца дуго није било безбедно да се Срби врате, а сада већ стасавају нове генарације које су рођене ван Метохије, па је разумљиво да је код њих мања заинтересованост за повратак.
Пре рата у Зочишту је живело 350 Срба и 500 Албанаца. Данас у овом селу нема Срба, иако је обновљено 38 српских кућа. У 1998. и 1999. години са територије општине Ораховац страдало је 85 људи. Током јула 1998. живот је изгубило 47 људи, а киднаповано је и одведено у затворе и логоре ОВК више од 100 Срба и Рома, и то претежно цивила. Истовремено, протерано је све српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и Зочиште.
Ипак, 22. јула 1998. акцијом делегације Међународног комитета Црвеног крста у Приштини ослобођена је група од 35 цивила који су били заробљени у манастиру Светих Врача у Зочишту. У тој групи биле су жене и два болесна мушкарца из села Ретимље и Оптеруша, монаси из манастира и старије особе из Зочишта.
Остаци десетине несталих пронађени су седам година касније – у масовним гробницама Малишево и Волујак. Тада су пронађени остаци тридесет и шест особа, а један број посмртних остатака киднапованих лица из периода 1999-2000. пронађен је у појединачним гробницама.
Случај у општини Ораховац је први истраживао Хашки трибунал, али без подизања оптужнице, да би затим случај био пребачен УНМИК-у, а касније ЕУЛЕКС-у.
ЕУЛЕКС је 2010. покренуо истрагу. Двојица Албанаца приведени су 2011. године, али их је Врховни суд Косова 2013. године ослободио оптужби за ратни злочин.
У потрази за истином страдали новинари
Са жељом да направе прилог о отетим монасима, новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић су се 21. августа 1998. године упутили ка манастиру Свети Врачи у Зочишту. Из Велике Хоче грешком су кренули ка Ораховцу, месту које је тада било под контролом Ослободилачке војске Косова (ОВК). Славуј и Перенић су последњи пут виђени у Великој Хочи, а плава застава 128, којом су путовали, још увек није пронађена.
ЕУЛЕКС је 2017. године потврдио да су Перенића и Славуја отели припадници ОВК, односно да су их, запретивши оружјем, повели у непознатом правцу. И тај злочин, као и остала убиства новинара у тим сукобима, нису разрешени.
„Убијено је и отето 17 новинара. За породице седам новинара српских редакција, толико новинара редакција на албанском језику и трочлану екипу недељника „Штернˮ, прошле су године и деценије без икаквог резултата шта се догодило са њиховим најмилијима и они траже казне за злочинце и налогодавцеˮ, рекао је Нино Брајовић, секретар Удружења новинара Србије, организације која свих ових година инсистира да се открију налогодавци и извршиоци. Нажалост, том апелу се не придружују албанске колеге, иако су у тим превирањима за време и након рата страдали и медијски радници који су радили за редакције на албанском језику.
Разрушили манастир, чију помоћ сада траже
Зла судбина је задесила и манастир. У септембру 1999. године Цркву Св. Врача Бесребреника Кузмана и Дамјана, након доласка немачких снага КФОР-а, припадници ОВК су минирали, а приликом експлозије уништене су многе вредне фреске, иконе и други предмети, као и српско гробље и околне куће мештана. Монаси су евакуисани у последњем тренутку.
Црква је обновљена у октобру 2004. године. За изградњу је коришћен камен старе цркве и нова је скоро идентична порушеној. За сада ова светиња није угрожена од локалног становништва, а један од разлога могу да буду и горе неведене исцелитељске моћи. Још једном се показало да рат никоме добро није донео, па ни локалним Албанцима, иако се стиче утисак да је много тога обновљено и поправљено. На све то сенку баца чињеница да се Срби ретко враћају и да даље одлазе са ових простора, а и њиховим некадашњим комшијама сан је да крену пут Западне Европе у потрази за послом и бољим животом. За то време овај манастир стамено опстаје, преживевши све људске глупости и насилништва и као да нас још једном подсећа да смо пролазници на овој планети, а да он вековима чува српске корене на овим просторима, које би неки радо да избришу.
Остављамо ову светињу уз братски загрљај и растанак са онима који брину о њој, уз наду да ћемо јој се још неки пут вратити и доживети спокојство и мир у души које она пружа.