Поводом обележавања Дан примирја у Првом светском рату, данас су у Алексинцу код споменика на Старом гробљу одате почасти уз служење парастоса страдалим особама у овом Великом рату. Делегација општине Алексинац и Удружење СУБНОР положилису венац на ово значајно културно-споменичко наслеђе.
На значај овог споменика указује и председник Одбора за обележавање значајних датума и јубилеја у нашој општини, Зоран Стевановић, професор историје, који каже да је он подигнут свима онима који су пали у Великом рату од 1914-1918. године, не само српским војницима са овог простора него и цивилима. Спомен-обележје је подигнуто многим нашим српским војницима, који су се лечили овде у алексиначким болницама, али оним непријатељским војницима који су били заробљени у Алексинцу, лечилису се овде, преминули и ту сахрањени.
Сви су они, према неким истраживањима, били у Алексиначкој болници, редовној, окружној, грађанској, као и резервној војној болници Тимочке дивизије, која је била смештна у зградама јавних установа, као што је тадашња Учитељска школа, данашња зграда Суда, затим тадашња зграда Гимназије, Женска занатска школа, а имноге кафане су биле заузете за болницу.
– У периоду од септембра 1914. до повлачења наше војске, 1915. године, умрло је негде око 900 људи, што војника, цивила, ратних заробљеника. Нажалост, ти подаци се стално мењају, повећава се тај број. Ми смо, проучавајући неке књиге, наилазили на нека дечја имена за која нисмо знали откуд сада она овде и зашто су овде умирала. Међутим, истражујући архиву манастира Свети Роман, долазимо до податка да је тамо био дом ратних сирочади Света Јелена из Београда, који је тамо био смештен, и онда су одатле децу која су била болесна слали у Алексинац на лечење. Нажалост, доста њих је преминуло током 1915, 1916, и 1917. године. Ти подаци, до којих смо до сада дошли су још један показатељ да је Алексиначка болница радила током целе окупације 1915-1918. и да је ту прави херој била докторка Јелена Попадић, која се нажалост, по завршетку рата разболела вероватно од нове непознате болести, шпански грип или грозница – каже Стевановић.
Наша влада је послала доторку Јелену на лечење у швајцарској, у Берну, међутим она је тамо преминула. Да је овде била за све време рата налазимо из читуља које је слала у тадашњим београдским „Малим новинамаˮ, свом брату који је страдао у Првом светском рату.
– Према томе, овај споменик је велики симбол свим онима који су у Великом рату страдали. Немамо тачан датум када је подигнут, по пројекту Милорада Радивца а с обзиром на то да је у Алексинцу био срескиинжењер од 1926. године, када је био надзор наредне године на грађењу моста на Моравици. После 1926. године, а ту су и стихови које је он са дозволом објавио, Војислава Илића Млађег, који је био овде радник у Окружном суду у Алексинцу – закључује овај алексиначки професор историје.
Стевановић подсећа и на велики број страдалих наших предака на самом фронту,али и као цивила и жртве непријатељске освете.
– Ми смо објавили негде око 4 000 имена и презимена, са краћим неким подацима које смо пронашли, о људима који су страдали. То су били највећим бројем војници српске војске али је било доста и цивилних жртава које су страдале од Бугара, нарочито, током 1917. године у време Топличког устанка. Поготово у крајевима на левој обали Јужне Мораве, где је тај устанак био много шири и јачи. Чинили су чак и масовне злочине. Преко 50 људи убијено из Доњег Сухотна, Адровца и Гредетина. Сви су сахрањени у једној заједничкој гробници надомак Горњег Адровца – завршава наш саговорник.
Дан примирја у Првом светском рату обележава се у знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је у француском граду Компјену потписано примирје, чиме је окончан Први светски рат.
Примирјем потписаним пре 105 година, у Француској, обустављене су борбе у Првом светском рату између земаља Антанте и Немачке, а Даном примирја у свету се обележава и завршетак најразорнијег рата који је историја до тада забележила.
Немачком пристанку на примирје, чиме је рат окончан, односно борбе обустављене, претходиле су капитулације немачких савезника, Бугарске, Турске, Аустроугарске.
Примирје је затим обнављано до коначног закључења мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године.
Последице рата, узимајући у обзир величину земље и бројност популације, биле су најтрагичније по Србију, а процењује се да је страдало више од 1,24 милиона људи односно 28 процената популације из 1914. године.