Ових дана у издању Библиотеке „Вук Караџић” изашла је нова монографија „Манастир Покрова Пресвете Богородице у Марковини код Ђуниса”, а поводом 120 година јављања Мајке Божје и 50 година заснивања сестринства манастира.
− То је једно изузетно вредно дело, заправо дело у низу, а које говори о историји Српске православне цркве на нашем ширем подручју. Пре пар месеци из штампе је изашла такође монографија посвећена манастиру Светог Стефана у Липовцу, а у овој новој монографији ради се о једној изузетно великој светињи, јединственој светињи у нашој Српској православној цркви − истиче професор Зоран Стевановић, један од аутора.
Мишљење црквених великодостојника је да се у Ђунису ради о манастиру који је после манастира Острога један од најпосећенијих у Српској православној цркви. Њега посећију верници из многих крајева, не само наше данашње земље, него и из бивше Југославије.
− О чему се овде зараво ради. Сви знају да је то велика светиња, да постоји једна прича која се зове „Чудесна повест”, али она до сада није имала историјску основу. Иначе, то је јединствено место у Српској православној цркви где се појавила 1898. године Мајка Божија- Богородица која је преко девојчице Милојке изразила жељу да се ту, на том месту у Марковини, подигне манастир посвећен Покрову Пресвете Богородице. Иначе, то је простор који потиче из 7.века и где је некада било насеље које се тако звало,а јавља се у два турска пописа из 1530. и 1536. године − додаје професор Стевановић.
На овој монографији, поред професора Зорана Стевановића, радили су и професор Милан Петровић, виши дипломирани библиотекар Синиша Голубовић и дипломирани библиотекар Александра Милошевић. Иста она екипа људи која је раније радила и на манастиру у Липовцу, с тим што им се у изради ове монографије придружио и велики допринос дао протојереј-ставрофор хаџи Љубиша Недељковић, духовник овог манастира већ седам година.
Када се буду створили услови, аутори ће извршити промоцију ове књиге која има неких 150 страна и која је штампана заслугом библиотеке, а средствима из буџета алексиначке општине, која је препознала вредност једног оваквог дела.