Позоришни редитељ и драмски педагог Миодраг Мишко Динуловић недавно je поново боравио у Алексинцу, овога пута као члан стручног жирија првог Фестивала комедије аматерских позоришта „Смехфест 2026”. Тада смо са њим разговарали о позоришном животу, почецима алексиначког аматерског позоришта и емотивном повратку у родни град.
Током разговора, евоциране су успомене на период када се тадашња локална власт борила за доношење одлука које су омогућиле да његова мајка, Мила Динуловић, буде и професионално ангажована на стварању позоришног ансамбла.
Како је изгледао сам почетак и пут од удружења грађана до праве јавне установе?
– Па да, ми смо почели као удружење грађана. Не треба заборавити људе који су, поред мене и Миле, били основни чиниоци, то су Миодраг Миша Војиновић и Драгиша С. Поповић Боби. Нас четворо смо формирали театар. Сви ти људи који су се окупили око нас осећали су велику одговорност. Касније нам се придружио и Ранко Богосављевић, један диван уметник. Иако судија по професији , баш као и Синиша Павић, био је велики заљубљеник у уметност. То је човек који је својим знањем, кредибилитетом и животном филозофијом изузетно помогао наш рад.
У ком тренутку се десио кључни преокрет за алексиначки театар?
– Било је много људи, али кључни тренутак се десио 2000-их година. Тада се дечија сцена изборила за огроман број признања. Представа ‘Брод љубави’ освојила је чак 21 државну награду. Након тог успеха, тадашња власт је позвала моју мајку и мене и рекли су нам да желе да формирају право позориште. Тако је настала јавна установа, а Мила је именована за првог директора. Она је тада искрено реаговала: ‘Људи, али то није нормално. Мишко завршава факултет, на четвртој је години, зар мислите да ја са гимназијом и као апсолвент југословенске књижевности треба да будем директор позоришта?’ Међутим, они су инсистирали: ‘Не, не, Мила, ти ћеш то да радиш’, јер су били свесни да ће мене живот одвести у неком другом правцу. Данас сам захвалан на томе. Да сам остао да будем директор ‘Театра 91’, можда никада не бих отишао из овог града. Мила се касније, 2012. године, пензионисала.
Шта је за Вас право позориште и колико формални статус утиче на његов квалитет?
– Право позориште настаје не само одлуком скупштине. Оно настаје у глави оног ко стаје на сцену, али и у глави оног ко је иза сцене. Ако је тај човек иза кулиса одговоран према колегама који су на сцени, ако спусти цуг у правом тренутку, пусти светло на прави шлагорт и дође на време, то је право позориште. Можете да имате 700 одлука и 200 директора, а да будете у расулу и да будете дилетанти. Дакле, чини ми се да статус не чини позориште. Позориште чине људи. Ја овде видим људе који се труде, који желе и верују, као и младе људе који треба да уче од њих.
Алексиначко позориште има дугу традицију. Како гледате на то велико трајање?
– Имате ситуацију да су на сцени у једном тренутку Леби и Дикси заједно обележили 35 година рада. Тридесет пет година трајања је велико време! И онда седимо заједно и они кажу: ‘Сећаш ли се како смо почели?’, а ја их погледам и кажем: ‘Наравно да се сећам. Почели сте са мном.’ Тако да је то једно велико, заједничко трајање. Алексинац заслужује једно добро позориште и мислим да га никада неће изгубити.
У ком правцу видите даље кретање „Театра 91ˮ, без обзира на организациони облик у коме постоји, под условом да су планови озбиљни и искрени?
– Пре свега, то видим у плану продукције. Дакле, кључна питања су: ко ће режирати, ко ће играти, шта ћемо радити као комад, односно шта је репертоар позоришта. Мојим другарима овде сам рекао да се слободно јаве. Они су ме и позвали, не могу да грешим душу. Ја сам ове целе сезоне био заузет да бих дошао нешто конкретно да радим, причаћемо и о томе, али није поента само у томе да ја дођем. Поента је да заједно разговарамо о томе ко би могао да се прикључи.
Која су потенцијална решења за унапређење рада и нову енергију у позоришту?
– Ја сам предложио мог колегу Милоша Јагодића, пошто ја нисам могао да будем ту. Морају да долазе неке нове идеје и неки нови текстови. Истовремено, морамо да уважимо оно што позориште има од расположивих глумаца, али и да размислимо кога бисмо могли да им позовемо у госте. Циљ је да заједно подигнемо летвицу квалитета, јер ово позориште и ова публика то заслужују.
Ако смо добро схватили боравак на фестивалу искористиле сте и за разговоре о даљем развоју позоришне сцене у Алексинцу.
– Као члан жирија, разговарао сам са директором Центра за културу, господином Миланом Петровићем, о његовим плановима за Театар 91. Радује ме што он доживљава позориште као важан чинилац културе града и што има озбиљне планови. Замолио ме је да му помогнем у том смеру. Моја помоћ ће, као и за овај фестивал, увек бити ту за свакога ко је потражи. Не треба плакати за расутим млеком, већ треба гледати у перспективе.
Када је реч о будућности, да ли Алексинац има потенцијал и младе кадрове на које може да се ослони?
– У овом тренутку Алексинац има студента глуме. Верујем да ћемо у времену које долази сви ми, и тај студент, и сви ми алумнисти који смо завршили академије, помоћи да Алексинац сачува позориште у ма ком формату.