Мед који пчелар Драган Вукадиновић, инжењер електротехнике из Београда, производи у свом Лознацу, малом селу надомак Алексинца одакле води порекло, стигао је до многих крајева света. Међутим, оно што овог пчелара тренутно највише брине јесте како да сачува пчелиња друштва и одржи производњу лозначког, како каже, „најбољег меда на свету”.
Вукадиновић, као искусан пчелар, примећује да производња меда последњих шест година бележи стрмоглав пад. Од некадашњих 300 килограма меда, ове године затекао је готово празне кошнице. 
– Некада је овде могло да опстане 37 пчелињих друштава у кошницама, а сад их је живих 11. При томе, каква је ова година, нарочито у последња два месеца, пчеле су практично појеле саме себе. Нису имале од чега да живе, јер цветића једног није било. Сад једно друштво има пуно пчела, а меда за једну шаку. Ставио сам погаче, али то није оно што њима треба. Полена готово уопште нема на рамовима, погледао сам – прича нам забринути пчелар.
Иако поглед који се пружа са брдовитог Лознаца ствара утисак еколошки очуваног подручја, наш домаћин сумња да су последице климатских промена, али и ратних сукоба у свету, стигле и до овог алексиначког потпланинског села.
– Делом климатске промене, делом можда и овај рат који се води, јер све ово што гори, нафта, све иде у атмосферу. И раније се причало да не сме угаљ да се користи због сумпорних киша. Сад нико не спомиње те сумпорне кише. У нафти сигурно има сумпора и то што гори лети у атмосферу, пада. Која је количина тог сумпора, а која количина климатских промена и како је све то повезано, то треба неко од ових стручних метеоролога да каже – сматра Вукадиновић.
Чак 90 одсто Драгановог меда куповали су електроинжењери у Београду, али и његове колеге расуте широм света. Мед из Лознаца стигао је до домаћинстава у Лондону и Бристолу, затим до Москве, Северне Америке и Уједињених Арапских Емирата, чији су становници једно време били међу најчешћим купцима.
– И јако су волели црни мед, медљиковац. Њега је било пре 11–12 година, кад су они стубови далековода били поломљени, кад је пао град и кад је шума била оштећена. Те године било је више од 750 килограма медљиковца. Али њега ретко има – каже Вукадиновић.
Да доброг меда нема без здраве животне средине показује и искуство нашег саговорника приликом недавних прегледа у Београду.
– Пре два месеца сам вадио крв и кад су видели крвне резултате, да су ми апсолутно сви резултати добри, докторка каже, ‘што сте се враћали за Београд’. Једна од тих докторки, пита, ‘које старе сорте јабука имате’. И кад ја набројим које су, она каже: ‘знам, сећам се, такву сам видела код свог деде’. Тамо негде код Зајечара – каже Вукадиновић, нагласивши да се ради о јабуци сорте „златна парминкаˮ.
Иако је поносан што је његов производ стигао до многих делова света, Драган са сетом говори о томе што су многи његови пријатељи, као и њихова деца, отишли из земље. Он је, с друге стране, све чешће у родном Лознацу, у породичној кући, надомак оне у којој је рођен његов рођак, чувени певач Боба Стефановић.