Ражањско црепуљарство је уписано у регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Нарочито је по овом занату познато село Рујиште у коме постоје још два жива мајстора који своје искуство деле наследницима у овом послу.
То су Томислав Карастојковић и Војкан Радовић, или мајстори Тома и Воја. Ове времешне занатлије, зашле у седму деценију, и даље са љубављу говоре о црепуљарству, о лепоти и тежини тог посла, али и о временима када су рујишке црепуље биле значајни економски производ за ову заједницу.
У прошли петак наша екипа је у дворишту Томислава Карастојковића присуствовала радионици за израду црепуља коју је за око 30 полазника држала његова кћерка Данијела Петровић. Особе које су и практично учествовале у изради црепуље су учесници Пројекта „Очување нематеријалног културног наслеђа општине Ражањ”, који се бави презентацијом ражањског црепуљарства као нематеријалног културног наслеђа овог краја.
Наравно, сви ови људи неће професионално да се баве израдом црепуља, али ће допринети очувању сећања на овај занат и неговања нашег наслеђа. Поједине учеснице су показале да су добро овладале занатом, а сувишно је говорити о умећу инструкторке Данијеле, која већ и комерцијално продаје својеручно израђене црепуље.
Све то надгледа мајстор Тома који нам са мало носталгије описује време када је село имало више становника и већи број занатлија.
− Некада је сваког дана по десет запрежних кола са црепуљама излазило из села, а после све мање и мање и тако се бављење овим занатом свело на нас двојицу. Колега је оболео, треба да иде на операцију колена, ја се још усуђујем да не одем пошто имам исти проблем. Ја сам газио блато, снег пролићао и ту сам зарадио болест. Блато мора да се угази, све што је жилавије блато, све је црепуља лоша и слаба − каже наш саговорник, објашњавајући тежину овог заната и тренутно стање у ражањском црепуљарству.
Али је поносан на производе које су правили у Рујишту, јер кажу да овдашње црепуље више трају и имају дужи век употребе.
− У њима нема камена. Ови из Злакуса мељу камен и камен кад ставиш на ватру, он пуца. Можда њихова црепуља испадне лепша, али не може да буде квалитетнија − објашњава наш саговорник.
Мајстор Тома се подсећа како су он и његове колеге, најпре коњима развозили по околним местима црепуље, а касније су ту улогу преузели трактори. Са коњском запрегом стизао је и до Прокупља, а трактором до Пролом Бање и до границе са Бугарском код Зајечара.
Испричао нам је и позитивно исуство са некадашњом задругом која је у овом селу откупљивала црепуље и на време исплаћивала преузету робу. Садашњи покушај новоосноване задруге и удружења вероватно неће достићи такве домете, али ће помоћи у очувању овдашњег црепуљарства, што није мала ствар. Тај значај је препознао и Кабинет министра за развој недовољно развијених општина који је и финансијски подржао овај пројекат.