Под слоганом „Нушићеви хајдуци”, у Сокобањи су током протеклог викенда, 17. и 18. октобра, успешно одржани девети по реду „Нушићеви дани”. Ова традиционална манифестација окупила је бројне госте, учеснике и љубитеље српске књижевности, а међу запаженим званицама били су и чланови Удружења стваралаца у култури (УСУК) „Завичај” из Житковца.
Централни део програма одвијао се у биосокопу „Моравицаˮ, где су ученици из Сокобање, Смедерева, Београда, Уровице и Ратаје имали јединствену прилику да се друже са Небојшом Нушићем, праунуком великог писца, као и са члановима Фондације „Нушић”. Свечаност је употпуњена пригодним драмским програмом протканим мотивима из Нушићевих ванвременских дела, док је у холу Културног центра постављена ексклузивна изложба фотографија са венчања краља Александра и румунске принцезе Марије, на којем је кум био управо Бранислав Нушић.
Спона између Сокобање и Алексинца
Чланови УСУК „Завичај” искористили су овај културни догађај за покретање разговора о ближој сарадњи са челницима Фондације „Нушић”. Повод за сарадњу лежи у чврстим историјским и географским везама. Бранислав Нушић је био чест гост Сокобање, а његов пут до овог лечилишта редовно је водио преко железничке станице Алексинац у Житковцу, одакле је путовање настављао аутобусом.
Житковачка железничка станица и њена чувена Ресторација својевремено су биле стециште културне елите. У башти ове станице кафу су испијали и лепоти краја се дивили великани попут Иве Андрића, Исидоре Секулић, Меше Селимовића, Добрице Ерића и Горана Михића, док су чекали аутобус за Сокобању.
Водоторањ као филмска и културна инспирација
Посебан симбол овог заједничког наслеђа је импозантни станични Водоторањ за напајање парних локомотива. Са својих око 40 метара висине, ова грађевина слови за једну од најлепших и највиших на прузи Београд–Ниш. Његов културни значај превазилази локалне оквире, што потврђује и домаћа кинематографија. У филму „Жутаˮредитеља Саве Мрмака, где су бриљирали Ружица Сокић, Вера Чукић и Љуба Мољац, чувена је сцена у којој главна јунакиња кроз смех изговара: „Кондуктер ме скинуо из воза код Водоторња у Алексинцу. У екранизацији Нушићеве комедије „ДРˮ из 1984. године, чувени редитељ Александар Ђорђевић обогатио је ентеријер управо сликом овог торња.
Житковачки водоторањ деценијама служи и као непресушна инспирација уметницима. Академски сликар Мића Стојиљковић, родом из Житковца, насликао га је чак девет пута, а његов мотив красио је и дела књижевника Житковчанина Драгише Марковића, као и корице књиге једне француске песникиње.
Очекује се да ће договорена сарадња између УСУК „Завичајˮ и Фондације „Нушићˮ у наредном периоду резултирати новим пројектима који ће очувати сећање на ове вредне историјске и културне анегдоте нашег краја.