Алексиначка јавност је данас остала без Душана Стојановића, човека који је последњих четрдесетак година, радећи пре свега за дневни лист „Вечерње новости”, био хроничар друштвених, политичких, привредних, културних и спортских дешавања у нашем граду и овом делу Србије. И више од тога. Дисао је са овом средином, иако није рођен у њој. Радовао се њеним успесима, али и туговао када је несрећа завијала овај град у црно, попут рударских недаћа и НАТО бомбардовања. И све се то могло сазнати и доживети кроз његове многобројне написе.
Скоро да нема грађанина општине Алексинац да није сазнао за име поштованог колеге, било из потписа у „Вечерњим новостима”, било из аутобуса којим је путовао на радно место у нишком дописништву, из дружења на спортским, културним и другим манифестацијама, али и седења у алексиначким угоститељским објектима или шетњама овдашњим улицама. Mноги када сазнају за ову тужну вест, сигурно одмах помисле колико ће овај наш град убудуће бити сиромашнији за ведар и шаљиви Дулетов дух, који је на неки начин био препознатљив и од оних који су га волели и од оних који се нису увек слагали са неким његовим ставовима. Мада Дуле није био конфликтна личност, што само показује да је волео људе и уживао у животу.
Душанова професионална и лична биографија је богата, зато ћемо навести само неке детаље. Рођен је 14. фебруара 1949. године, а по образовању је био правник. Студије је завршио на Правном факултету у Нишу. Од 1979. до 1992. године радио је као секретар предузећа „Алексиначки рудник”, а од 1996. па до октобра 2015. године био је новинар са радним односом у Компанији „Новости”. Душан је већ од 1975. године био хонорарни новинар-дописник „Вечерњих новости”. Из ове редакције је отишао у пензију.
Од 1995. године је члан Удружења новинара Србије, а од 2015. учествовао је у раду комисија за оцену пројеката у области медија у више градова.
Наш колега Душан поседује и обимну грађу, која има документарну вредност, а коју је стварао деценијама. И права је штета што такво богатство и своје дугодишње искуство није сместио у ауторску књигу, која би била драгоцена како за ову средину, тако и за млађе колеге. Нажалост, вирус корона, који се придружио неким његовим хроничним болестима, из ове наше средине изненада је отргао колегу Душана.
Овдашњој јавности и нама који смо Те познавали остаје задатак да, ако буде могуће, то Твоје стваралаштво обухватимо једном књигом, као трајним документом о Твом раду у овој средини.
Нема више Дулета, који је са нестрпљењем чекао сваки нови број наших новина, док смо ми једнако нестрпљиви чекали да чујемо његово мишљење, које нам је много значило. Тешко је сазнање да више неће крочити у редакцију, у коју је увек радо долазио, засмејавао нас новим шалама, увек доносећи ведрину и добро расположење. Био је велика подршка, али и подстрек. И многобројне манифестације, као што су „На Морави воденица стара”, „Дан рудара”, „Дани јагода”, „Качамакијада”, без његовог присуства биће сиромашније.
Поштовани колега Дуле, сигурно је да ћеш највише недостајати породици, жени, сину, кћерки, снахи и унуку кога си обожавао. Али ћеш увек бити и у нашим сећањима, Твојих колега из Радио Алексинца, Ал новина и сајта „АЛ прес”, Нинослава, Јелене, Милана, Срђана и Стефана, као и наших сарадника из Сокобање који су Те познавали, Катарине, Кристијана и Марка.
Neka mu je laka zemlja. A vi gospodo novinari obavestavajte gradjane Aleksinca za sve koji preminu i izgube bitku sa ovim nevidljivim neprijateljem, bez obzira koliko je ko poznat.Nama je isti i sada pokojni Dusan i pokojni Branko a i pokojni Sasa za koga i niste objavili da je izgubio bitku sa Covidom.Zar je on manje bitan od njih .On je isto gradjanin opstine Aleksianc. Svi zasluzuju da gradjani Aleksinca budu obavesteni da su izgubili svog sugradjanina a takodje mozete da uticete i na opstinske funkcionere da zasedaju i izglasaju da svi dobiju pristojnu sahranu o trosku opstine jer su zasluzili kao i ljudi u drugim opstinama. Bez obzira ko je ko i koliko je poznat valjda je zasluzio da mu se opstina na ovakav nacin zahvali za sve sto je dao za opstinu bez obzira ko je koliko dao, jer svi su dali koliko su mogli i koliko su znali.