U našem društvu odavno je prihvaćeno mišljenje da je čoveku lepši, sadržajniji i lakši život u gradu. Zato nije ni čudo što su nam seoska naselja sve praznija, a želja za životom „na asfaltuˮ blizu većim trgovinama, kafićima, medicinskim i kulturnim ustanova i svega ostalog, sve izražajniji kako kod mladih, tako i kod onih koji su zašli u srednje godine. Da li je takva situacija i sa psima?
Nekada su prostrani ruralni predeli i seoski sokaci bili rezervisani za „društveni životˮ pasa i to su bila česta mesta gde su neodgovorni vlasnici ostavljali životinje. Sada su se prilike promenile. Sve je više ovih životinja na gradskim ulicama, pa i na aleksinačkim. Ako je čoveku navodno bolje u gradu, što i psu ne bi bilo.Tom logikom mnogi svoje dojučerašnje ljubimce ostavljaju u gradu sa željom da im život bude lepši, lakši i gospodstveniji nego što im je bio u selu.
A pas u gradu, kaže jedan seoski domaćin, ima manje obaveza od seoskog kolege koji je često i čuvar kuće i okućnice. Seoski pas je izložen i većim opasnostima od divljih životinja. Da je život psa u gradu „udobnijiˮ potvrđuje i činjenica da su gradski psi gojazniji, odnosno da imaju prekomernu težinu.
Jednog od pasa koji šetaju ulicama Aleksinca snimili smo u prepodnevnim satima, kako je nakom obilaska prostora ispred pekarske radnje, navratio do ulaza u butik. Šta je ovaj pas posmatrao u izlogu ovog lokala ostaće tajna. Nakon toga kratko je predahnuo, legavši da se odmori, a zatim nastavio gradsku šetnju.Očito da je usvojio neke od naših navika.
Pored navodno dobrih osobina, šetnja i druženje gradski psi su usvojili još neka ponašanja urbanog čoveka – napetiji su i agresivniji. Da je tako pokazuje i mnogo veći broj ujeda „gradskih lutalicaˮ od „seoskih džukacaˮ.
Doduše, ovakav život pasa u selu i gradu je iz perspektive čoveka. A kako svet izgleda iz pseće perspektive možemo samo da nagađamo.
