У нашем друштву одавно је прихваћено мишљење да је човеку лепши, садржајнији и лакши живот у граду. Зато није ни чудо што су нам сеоска насеља све празнија, а жеља за животом „на асфалтуˮ близу већим трговинама, кафићима, медицинским и културним установа и свега осталог, све изражајнији како код младих, тако и код оних који су зашли у средње године. Да ли је таква ситуација и са псима?
Некада су пространи рурални предели и сеоски сокаци били резервисани за „друштвени животˮ паса и то су била честа места где су неодговорни власници остављали животиње. Сада су се прилике промениле. Све је више ових животиња на градским улицама, па и на алексиначким. Ако је човеку наводно боље у граду, што и псу не би било.Том логиком многи своје дојучерашње љубимце остављају у граду са жељом да им живот буде лепши, лакши и господственији него што им је био у селу.
А пас у граду, каже један сеоски домаћин, има мање обавеза од сеоског колеге који је често и чувар куће и окућнице. Сеоски пас је изложен и већим опасностима од дивљих животиња. Да је живот пса у граду „удобнијиˮ потврђује и чињеница да су градски пси гојазнији, односно да имају прекомерну тежину.
Једног од паса који шетају улицама Алексинца снимили смо у преподневним сатима, како је наком обиласка простора испред пекарске радње, навратио до улаза у бутик. Шта је овај пас посматрао у излогу овог локала остаће тајна. Након тога кратко је предахнуо, легавши да се одмори, а затим наставио градску шетњу.Очито да је усвојио неке од наших навика.
Поред наводно добрих особина, шетња и дружење градски пси су усвојили још нека понашања урбаног човека – напетији су и агресивнији. Да је тако показује и много већи број уједа „градских луталицаˮ од „сеоских џукацаˮ.
Додуше, овакав живот паса у селу и граду је из перспективе човека. А како свет изгледа из псеће перспективе можемо само да нагађамо.
