Козјански парк смештен је у источном делу Словеније, уз границу са Хрватском. Један је од најстаријих и највеће заштићено подручје у овој држави. Основан је 1981. године и сада је међу најзначајнијим подручјима заштите природе у Словенији и Европи, а највећи део парка је под заштитом НАТУРА 2000, Међународном еколошком мрежом заштићених подручја на територији Европске уније.
Од пре 13 година регије Козјанско и Обостеље уживају статус резервата биосфере под заштитом УНЕСКО-а. Козајнским парком управља истоимени јавни завод који има седиште у месту Подсреда. Ова установа је била пре неки дан домаћин групи алексиначких воћара и повртара који су обилазили Словенију.
У оквиру овог парка налази се и засад Козјанске јабуке кога чине аутохтоне и одомаћене сорте, а у коме је 120 сорти јабука и 60 крушака. Ту је расадник са ограниченим бројем садница које се врло брзо распродају заинтересованима. У подизању засада коришћена су средства Европске уније, који их је по признању самих тамошњих људи, све мање, али то није тако битно за ову причу.
Оно што је најважније и о чему треба посетиоци из Србије да размисле је искуство Словенаца, да заштите своје природно добро, да га обогате и таквим сортама јабука које и ми познајемо на нашем подручју под другим или сличним именом и да све то буде упаковано у лепу причу, као врло исплативу туристичку понуду. Додатак су производи од тих аутохтних и одомаћених сорти, прерађени у локалној услужној цедионици, који се опет нуде као специфична роба тог поднебља.
Ту је и празник Козјанске јабуке, туристичка манифестација која се одржава од 2000. године у склопу пројекта „Оживљавање старих травнатих воћњака”. Траје целу седмицу и ове године је у октобру на главном тргу окупила 25.000 људи у данима одржавања. Они су учесници изложби, предавања, радионица и шетњи. Уз локалну храну и пића, ту је и богат културни програм. Осим окупљања на тргу, ту су пешачке стазе, обилазак културних и гастрономских дестинација, активности у природи, све на корист локалне заједнице. Додуше, подигнути засади су на брдовитом терену на ком се уздижу висока стабла воћа. Неугледно, али корисно и еколошки значајно и финасирано углавном преко пројекта Европске уније.
Наравно, има Србија више расадника аутотоних воћних сорти, има и појединих засада у неким од воћарских региона, али нема такву заокружену причу. Моћ српске и словеначке пољопривреде је неупоредива по величини поседа и обиму производње, али би нека од ових искустава била драгоцена и за Алексинчане, нарочито оне који живе или обрађују земљиште у подпланинском делу општине. Замислите како би лепо изгледале манифестације у главној улици посвећене јагоди, паприци или најесен повртарским културама. То не искључује и локално одржавање у месту њиховог настанка.
Било би много лепше да у централној улици чешће видимо манифестације и изложбе попут Козјанске јабуке. За то имамо и инсталиране кућице као основну инфраструктуру. Једино, можда ће појединцима сметати што би здрави плодови и разборити сељаци макар на тренутак заклонили кладионице и апотеке којих је можда и превиуше у нашој главној улици. Тамо где је неколико дана боравила, на овом студијском путовању, групи наших пољопривредника у видокугу са главног трга таквих објеката није било.
Искрено, та места су мања од Алексинца, али то није разлог да се нешто слично не покуша и у нашем граду. Само да се договоримо ко то треба да иницира: пољопривредници, удружења или можда надлежне општинске службе.