Сваки нови километар локалног пута, водоводне или канализационе мреже требало би да представља задовољство за локалну заједницу. Побољшање комуналне инфраструктуре утиче и на унапређење животног стандарда. Али, увек се нађе оно „алиˮ које то задовољство поквари.
Скоро да нема уређеног инфраструктурног објекта, а да се на њему не виде трагови наше бахатости и непедантност. Понекад је коловоз нераван, па се стварају мале баре, некада шахта вири као препрека, а дешавају се и баналне ствари, попут остављања трагова након радова.
Тако је, на пример, на новоизграђеној деоници пута Трњане – Јаковље, од Горње Пешчанице до улаза у Гредетин, на више места остала ризла која се користила за насипање банкина. Чак и на местима где има узбрдица и кривина. Чини нам се да ти каменчићи, солидне крупноће, могу да одлете и оштете аутомобил или повреде људе који се налазе у околним њивама. Пошто су нам села све сиромашнија становништвом и ретко има пешака, мала је вероватноћа да ће се неко наћи поред пута и бити директно угрожен. Али, и то може да се деси. Ова набацана ризла представља потенцијалну опасност, нарочито по мокром коловозу и у кривинама.
Као да тога није био свестан извођач радова, који је ове гомилице оставио на новом асфалту. За сада то никоме не смета, вероватно све док неки каменчић не заврши на нечијем аутомобилу или шофершајбни. А онда би штета била надокнађена из јавних средстава, јер би терет пао на рачун управљача пута. Па зашто би онда коме сметало?
Било би амбициозно очекивати да неко реагује, јер се наш однос према јавним добрима види већ и погледом поред овог новог пута. Већ смо успели да његове банкине засипамо празним лименкама и пластичним флашама које смо, након освежења, избацили кроз прозор аута, као да је тешко или велика мудрост да стати и одложити отпад у први контејнер, којих има у сваком насељеном месту поред пута.
Држава успе понешто да уради, али чини се да не зна или не може да сачува оно што је изградила, ни од саме себе, ни од нас грађана. Ми, који који поред пута бацамо шта стигнема, а по асфалту вучемо оштећене машине, жицу и ко зна шта све не. Трагови таквог понашања, у виду оштећења, могу се јасно видети на коловозима који пролазе кроз наша насеља.
И ова прича се врти годинама у круг. Ништа се не мења. Једном ће морати да се затвори тај круг неодговорности, незаинтересованости и бахатости. Само је питање какви ће бити резултати. Ако овако наставимо, биће погубни по нас и животну средину коју немилосрдно трошимо или народски речено „арчимоˮ, без одговорности и стида. Као да смо заборавили речи „имати образˮ, које су наши преци често изговарали као морално начело.