Током данашњег књижевног матинеа, а у организацији библиотеке „Вук Караџићˮ, данас је промовисана књига изабраних и сабраних стихова „Барјак на олујуˮ, аутора Велеса Перића.
Љубитељи књижевности и нових сазнања слушали су о великом, али мање познатом југословенском и српском писцу и песнику, који се није нашао у нашој књижевности, а чије песме нису биле помињане од Милоја Дончића, приређивача и професора др Предрага Јашовића и др Милутина Ђуричковића.
– Велес Перић је најтрагичнија књижевна фигура у нашој књижевности. То је једини песник коме је било забрањено да пише. После Голог отока, њему је било забрањено да пише неконтролисано од стране УДБЕ, тако да није имао права да пише – рекао је овом приликом Дончић.
Перићева поезија је у рангу са великим писцима тог времена, међутим, из неког разлога није прихваћен и није добио прилику да се о њему прича у широким круговима. Писао је о љубави и фудбалу, међутим, званично објављених сабраних дела скоро да није било. Наш саговорник нам је објаснио због чега се о овом великом писцу није често говорило.
– Песник је огромног формата, тако да је то страшно да се не рехабилитује. Што се каже да је због информационог бироа, то нема никакве везе. То је само повод. Баш имате у овој књизи на крају где они говоре. Њега су склонили из књижевних кругова. Многи су вероватно, тих година, спремали су место за ново име, као што је Васко попа. Трон су спремали. Он им је сметао, био је бољи од њих – објашњава приређивач стихова Велеса Перића, Милоје Дончић.
Иначе, Велес Перић, право име Петар Перић, је српски песник рођен у Београду 1924. Године. Године 1943. је, због припадности СКОЈ-у избачен из Треће београдске гимназије, да би матурирао тек 1945., по ослобођењу. Студирао је права на Београдском универзитету и био један од најпопуларнијих песника 1946. и 1947. године, све до хапшења 1949. и отпремања на Голи оток. На Голом отоку проводи два пута по две и по године, од септембра 1949. до јануара 1955. године. Учествовао је на митинзима и масовно посећеним литерарним вечерима и читао своје јесењиновски надахнуте песме, које су и после његовог хапшења наставиле да живе тајно преписиване и умножаване. Умро је у граду у ком је и рођен 1991. године.
