Исповест пчелара из Алексинца о кризи која гаси кошнице: Сипамо из шупљег у празно, немамо више снаге

Пчеларство у Србији налази се у можда најтежој ситуацији у последњих неколико деценија. Лоше временске прилике, уништена ливадска паша, ниска откупна цена и нелојална конкуренција из увоза довели су произвођаче до ивице исплативости, због чега многи одустају од овог посла.

О изазовима са којима се свакодневно суочавају произвођачи меда разговарали смо са Радомиром Митровићем, дугогодишњим пчеларом из Алексинца, који стање у овој грани пољопривреде описује као „врло тешко и малтене жалосноˮ. 

Сипање из шупљег у празно 

Према Митровићевим речима, главни проблем лежи у томе што се истовремено смањују и приноси и откупна цена меда. Климатске промене у потпуности су пореметиле природни циклус пчелиње паше. 

– Пчеле дохвате багрем, ако сви услови буду како ваља. Међутим, кад дође време за ливаду, ливаде нема – изгорела је. Онда смо принуђени да прихрањујемо пчеле одмах после багрема и да их тако одржавамо све до маја наредне године, док поново не крене багрем. И шта смо урадили? Сипамо из шупљег у празно – објашњава Митровић. 

Ове године просечан принос износио је свега око седам килограма по кошници, што је изузетно мало. Упркос томе, откупна цена на велико је поражавајућа, за килограм багремовог меда откупљивачи нуде свега 4 до 4,10 евра. 

Људи губе вољу и распродају кошнице 

Због константних улагања без адекватне зараде, међу пчеларима влада велико незадовољство и апатија. То се најбоље види и по посећености стручних предавања у удружењима. 

– Имамо много чланова, али су људи изгубили вољу и немају више снаге да раде. Некада је на предавања долазило по 30 или 40 пчелара, а сада нас дође неколико. Једноставно, више се не исплати и људи морају да продају пчеле – каже наш саговорник. 

Увоз обара цену, а контрола је слаба 

Иако основна економска логика налаже да мања понуда доноси већу цену, у српском пчеларству се дешава супротно. Митровић сматра да је главни кривац за то јефтин мед из увоза, пре свега из Украјине, за који сумња да је сумњивог квалитета, односно фалсификован. 

– Понуда домаћег меда је никаква, а цена је мала јер из увоза долази јефтин мед. Тај мед је вероватно фалсификован, јер по тој цени не може другачије да се произведе. Имали смо у Панчеву једну изузетно добру лабораторију која је радила анализе меда, али је то уништено и више не ради. Не могу да знам тачно ко је крив за то, али то је огроман проблем – истиче Митровић. 

„Тегларењеˮ на пијаци није дугорочно решење 

На питање да ли је за потрошаче једини спас да пронађу свог провереног пчелара и од њега директно купују мед, Митровић потврдно одговара, али напомиње да продаја на мало не може да замени организован откуп. 

– За купце је то једини сигуран начин, да имају свог поштеног пчелара. Али за нас произвођаче, иако је цена на мало боља, ипак је најбоље када мед продамо на велико. Тада узмеш сав новац одједном, завршиш посао и можеш да планираш улагања за наредну годину. Овако мораш да пакујеш у тегле, да идеш по пијацама и да се јуриш са купцима. Ја смем да гарантујем да је мој мед сто одсто чист, али шта то вреди кад поштен рад више нико не плаћа – закључује Радомир Митровић. 

Некада је алексиначко удружење имало 130 чланова, а према подацима из 2024. године на подручју општине било је 4850 кошница из којих се добијало око 32 тона медија. 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *