У време када су односи између Срба и Албанаца затегнутији него иначе, новинар Милорад Додеровић објавио је свој први роман под називом „Хоџина кћи”, који говори о забрањеној љубави између Албанке и Србина. После Београда, Ниша и Новог Сада, Додеров првенац са сликом муслиманке прекривене никабом на корицама, промовисан је синоћ у алексиначком Дому омладине. Аутор романа каже да је свестан да је љубав између Бора и Рамизе непопуларна тема данас, али да је он Албанце са којима је живео у Медвеђи запамтио као добар и поштен свет. 
‒ Ја сам 11 година живео са Албанцима у мом крају и запамтио сам их као поштене и јако сиромашне људе, који су живели на рачун наших јачих кућа, имања и који су били бољи него неки моји рођаци. Није популарно ни са ове ни са оне стране оживљавати такве приче. Чини ми се као да се стидимо или плашимо да их извучемо – објашњава аутор.
‒ И ја сам у мом завичају тек у последње време примећивао да из Приштине пристижу неке генерације млађих људи које су мало другачије од оних са којима сам растао и са којима моји никада нису имали, како имају обичај да кажу, лошу реч.
Док је у првом делу романа кроз љубавну причу представљен однос између нас и Албанаца, у другом делу књиге читаоци се селе у Аутралију, у којој је аутор боравио више пута као дописник аустралијског државног SBS радија.
‒ И тамо читава ова прича поред оне љубавне нити коју носи из Јабланице, из Медвеђе, говори о једној великој солидарности која влада међу нашим људима. Кад кажем нашим мислим са свих простора Југославије – објашњава Додеровић.
Иако су се све време у њему борили писац и новинар, каже да је ово дело писано из душе и не против других нација, већ као борба за разум.
‒ У мојој књизи се говори да се једног тренутка сви ми рађамо као беле табле, као људи, а да нам после родитељи прикаче верска, национална и друга обележја која нас касније чине људима или нељудима – истиче аутор.
Осим љубавне приче и међунационалних односа, писац се дотиче и непресушне теме напуштања родног краја, што је и сам искусио.
‒ У петом разреду сам једва преживео макадамску вожњу од Сијаринске бање до Лесковца. Завичај какав год да је, колико год неразвијен, уме жестоко да кажњава оне који га напуштају на дуже стазе и да им се баш у тренутку када они одлазе прикаже у најбољем светлу – додаје писац.
Поред српске верзије, аутор је истакао да постоји могућност да се роман преведе и на албански језик, а каже да се не противи ни коментарима које је раније чуо да прича може послужити и као предложак за филм. У сваком случају, за сада је само литерарно дело привукло велику пажњу, што се могло видети и на његовом представљању у Алексинцу, а на досадашњим промоцијама поједини читаоци Додеровићево перо упоређивали са стилом књижевника Вука Драшковића.
