Осим независности, Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила и обавезу. Наиме, подршку за територијална проширења Србије Аустроугарска монархија је желела да наплати другом врстом услуге – обавезом Србије да изгради железницу. Посебном конвенцијом која је потписана те године, држава се обавезала да ће направити пругу од Београда до Врања и границе са Турском и Бугарском за три године. На тај начин је, скоро присилно, Србија закорачила у еру модернизације…Ипак, није све ишло лако – осим новца, ког наравно није било, главни противници железнице у Србији били су радикали!
У тадашњем парламенту су се водиле жестоке расправе – присталице Николе Пашића су тврдиле да на „мала врата” пуштамо стране силе да нам уђу у државу, да су понуђена решења прескупа и „да се неко већ добро уградио у посао”.
Осим ових, рационалних аргумената, било је и оних, много маштовитијих – да локомотиву вози „антисрпски и антиправославни ђаво”, да су железничке шине као нека врста црне антисрпске змије која треба да „дође из Европе и да уништи Србију”, да њеном изградњом улазимо у „колонијално ропство”…
Ипак, вероватно „најоригиналнија замерка” била је она по којој ће, тврдили су радикали, железница десетковати нашу земљу јер је „познато да тамо где пруга прође жене мање рађају”. Како и зашто, тачно, никада није баш разјашњено…
Ипак, прогрес се није могао зауставити… Априла 1880. Србија је потписала нову конвенцију која се искључиво односила на изградњу пруге. Кнез Милан Обреновић је, недалеко од данашњег моста „Газела” у Београду, сребрним будаком 21. јуна 1881. године ударио темељ Српским државним железницама.
Насловна фотографија: Колаж илустрација (Извор фотографије: Историјски забавник – https://www.istorijskizabavnik.rs)
