Gimnazijalac koji na raspustu gaji i prodaje paradajz

Na aleksinačkoj Zelenoj pijaci sve je više paradajza iz lokalnih plastenika, mada dominiraju roba iz Leskovca i uvozna, kada se radi o roze paradajzu. U potrazi za našim moravskim paradajzom, dolazimo do tezge za kojom ovo povrće nudi Milun Pavić iz Nozrine, koji je nedavno završio drugi razred gimnazije.

Kupci, uglavnom, što nam i Milun potvrđuje, sa nevericom gledaju ovog mladića, jer na pijaci samo on i još jedan mladić tog uzrasta stoje iza tezge. Umesto da priđu i daju mu podršku, jedan deo građana koji prolazi pijacom, više ga gleda kao nekog prepodavca, nego kao dečaka koji želi da bude koristan sebi i pomogne svojoj porodici.

‒ Pitaju da li je moja roba, misle da sam prekupac, misle da su uvozni proizvodi. Ono što proizvedemo, to i prodajemo. Kvalitet je odličan, kao i prošle godine. Ne prskamo ga da uzri. Cena jeste mala, kupcima odgovara, nama baš i ne. Prošle godine je bila bolja situacija jer nije bio ispod 100 dinara ‒ objašnjava ovaj mladić.

Ono što je u nekim bogatijim društvima normalno, kod nas je neobično. Međutim, Milun, ne samo da prodaje paradajz, već učestvuje u njegovoj proizvodnji.

‒ Meni ovo predstavlja više neku zabavu nego da odem na more i da se provodim. Ovde ubijam svoje slobodno vreme i kad dođem kući pomažem mojima, spremamo za pijac i tako dalje. Proizvodimo paradajz, krompir, luk. Kasnije će biti i paprika. Paradajz je naš domaći iz plastenika. Imamo 1200 struka. Otac radi najviše, a ja mu pomažem. Sestra koja je tri godine mlađa, pomaže takođe, ali više na pijaci ‒ kaže naš sagovornik.

Kao i ostali naši mladići Milun neće ostati na selu, želja mu je da studira medicinu. I to je u redu, ali zanimljiv je njegov odgovor na pitanje šta bi ga opredelilo kada završi fakultet da živi na selu, bez obzira na to gde bio zaposlen.

‒ Da bih ostao da živim u selu treba da imamo sve, i prodavnicu i neke događaje, da se ljudi okupljaju. Deda mi je pričao kako su ranije imali Susrete sela. Sada toga nema. Sve je zamrlo ‒ bio je iskren ovaj mladić.

Možda bi o ovim rečima trebalo ozbiljno da razmislimo i da u nekim strateškim akcijama odlučnije krenemo u pravljenje, makar za početak u perspektivnim selima, gradskih uslova za život mladih stanovnika. Ovako, jedno po jedno, seosko naselje nestajaće sa mape, ili možda će biti sa par domaćinstava, što je manje od jedne mahale početkom veka.

I na kraju, iz pristojnosti, nismo pitali ovog mladića, da li će on i njegova sestra ovog leta videti more. Sigurni smo da će on sa svojim roditeljima proceniti šta je za njih bolje i kolike su njihove mogućnosti. On za svoje uspehe u školi ne traži nagrade od porodice, već joj pruža odanost i ljubav. Barem takav utisak stičemo, i blago roditeljima i Srbiji što imaju decu poput Miluna.