Гимназијалац који на распусту гаји и продаје парадајз

На алексиначкој Зеленој пијаци све је више парадајза из локалних пластеника, мада доминирају роба из Лесковца и увозна, када се ради о розе парадајзу. У потрази за нашим моравским парадајзом, долазимо до тезге за којом ово поврће нуди Милун Павић из Нозрине, који је недавно завршио други разред гимназије.

Купци, углавном, што нам и Милун потврђује, са неверицом гледају овог младића, јер на пијаци само он и још један младић тог узраста стоје иза тезге. Уместо да приђу и дају му подршку, један део грађана који пролази пијацом, више га гледа као неког преподавца, него као дечака који жели да буде користан себи и помогне својој породици.

‒ Питају да ли је моја роба, мисле да сам прекупац, мисле да су увозни производи. Оно што произведемо, то и продајемо. Квалитет је одличан, као и прошле године. Не прскамо га да узри. Цена јесте мала, купцима одговара, нама баш и не. Прошле године је била боља ситуација јер није био испод 100 динара ‒ објашњава овај младић.

Оно што је у неким богатијим друштвима нормално, код нас је необично. Међутим, Милун, не само да продаје парадајз, већ учествује у његовој производњи.

‒ Мени ово представља више неку забаву него да одем на море и да се проводим. Овде убијам своје слободно време и кад дођем кући помажем мојима, спремамо за пијац и тако даље. Производимо парадајз, кромпир, лук. Касније ће бити и паприка. Парадајз је наш домаћи из пластеника. Имамо 1200 струка. Отац ради највише, а ја му помажем. Сестра која је три године млађа, помаже такође, али више на пијаци ‒ каже наш саговорник.

Као и остали наши младићи Милун неће остати на селу, жеља му је да студира медицину. И то је у реду, али занимљив је његов одговор на питање шта би га определило када заврши факултет да живи на селу, без обзира на то где био запослен.

‒ Да бих остао да живим у селу треба да имамо све, и продавницу и неке догађаје, да се људи окупљају. Деда ми је причао како су раније имали Сусрете села. Сада тога нема. Све је замрло ‒ био је искрен овај младић.

Можда би о овим речима требало озбиљно да размислимо и да у неким стратешким акцијама одлучније кренемо у прављење, макар за почетак у перспективним селима, градских услова за живот младих становника. Овако, једно по једно, сеоско насеље нестајаће са мапе, или можда ће бити са пар домаћинстава, што је мање од једне махале почетком века.

И на крају, из пристојности, нисмо питали овог младића, да ли ће он и његова сестра овог лета видети море. Сигурни смо да ће он са својим родитељима проценити шта је за њих боље и колике су њихове могућности. Он за своје успехе у школи не тражи награде од породице, већ јој пружа оданост и љубав. Барем такав утисак стичемо, и благо родитељима и Србији што имају децу попут Милуна.

Један коментар

  1. Kamo lepe sreće da imamo više dece sa ovim razmišljanjem. Milun će (siguran sam) diplomirati na medicini. Bravo tebi i bravo tvojim roditeljima.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 × 2 =